Приче из Великог рата: Погибе Мајор…


pogibe majorОдједном на слободном делу косе запишта као махнита једна труба, стотине се плавих сенки усправи и загрме:

— Ура—а—а! — па се баци напред.

Кроз дрвеће на падинама бежале су очајне сенке. Бацале оружје. Дизале су увис руке, шириле преплашене очи, и муцале:

— Братко, братко!

Али се немилосрдни бајонети заривали у вазда меко месо, а понеки би грубо шкрипнуо заронивши се међу кости.  Шума се испуни дивљом јеком убијаних и урликом победника. У дну јаруге купили се заробљеници, а иза жбунова непрестано су избијале преплашене, рашчупане прилике, и дигнутих увис руку вапијале:

— Братко, братко!

Коса је била очишћена, батерије повраћене, заробљеници похватани, само се између жбуња н дрвећа црниле безбројне трупине.

Горе, под самим гребеном, ишао је дуж свога победничког строја сувоњави мајор. Душко је ишао за њиме радостан и весео. Крв му се заскорушила на раздртом лицу. Са поносом је показивао на огребано месо и на куршумом раздеране чакшире.

— Мало коњака, господин’ мајоре.

Капетан Дановић пружао је боцу. Мајор застаде и пружи руку.

— Хајдемо, хајдемо, — готово му је отео боцу Душко, који није хтео да на голом гребену остану.

— Имам и јагњећине, хајде да се прихватите.

Војници су одвлачили у страну лешеве покривене усиреном крвљу.

Мајор неодлучно пође. Само његове крупне очи прекорно погледаше ађутанта. Пошао је напред уздахнувши. Ишли су уском стазом под самим гребеном један за другим, блиски и неми. Све нови лешеви ницаху међ жбуњем.

Више шума је излазио зажарени котур сунца, и усијани зраци падали су по камењару. Мајор је брисао зној са чела. Са фијуком прелетаху преко њих топовска зрна и срдито прскаху по јарузи.

Усред камењара било је мало гумасто дрво. Мајор стаде у његову сенку, обриса зној са чела, и извади дуван.

— Душко, Душко, — викао је богињави капетан са гребена, — да видиш само, оди!

Душко се окрете и пође горе ка гласу. У жбуњу преко рововскога топа превалило се тело непријатељскога трубача, који жутом мртвом руком стискаше очајно металну трубу и чији…

— Фу—грам.

Проломи се ваздух за Душком. Одскочи, окрете се. Са гумастог дрвета падале су одсечене гранчице и лишће, а доле у плавом диму лежао је неко. Стао је као укочен, и гледао уплашених Очију у дим и тело.

— О—о—о… — јечао је онај доле.

— Погибе командант, погибе командант, — викали су престрављени ордонанси и трчали дрвету и телу. Сада се и Душко трже и појури тамо.

Мајорове су очи биле затворене, кркљао је и окрвављеном пеном квасио дебеле а бледе уснице.

— О… о… о…

Крв је избијала на грудима, и лила се преко суре блузе. Војници су расекли и раздрли блузу са прсију. Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова.

— Ду—шане… убише… децу… децу моју…

Душан је клечао, и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему. Притискивали су завој на рану, кад одједном угледаше под раскопчаним појасом како из огромног, крвавог отвора на трбуху куља нешто густо.

Очи се мајора немоћно раширише, па кад угледа више себе израњављене гранчице, које као да је некад у страшноме сну видео, лицем му пређе грчевити дрхтај. Склони поглед и кад срете ужаснуте очи Душкове, усне му се мало насмешише. Хтеде подићи руку, која беше оловном куглицом пробијена. Он то није чак ни осећао.

— Дај… руку… — прошапута кркљајући.

Мали официр прихвати ту крваву, већ охладнелу руку, и његове уплашене очи стадоше се влажити.

— Збогом… поздрави… — чуле се испрекидане, последњим напором казане речи.

Сузе су грунуле низ прљаво лице малог ађутанта. Јецао је:

— Не бојте се, нећете умрети.

А доле је утроба куљала и пунила раздрте чакшире.

— Убите… револ…

Лице се искриви у страшноме грчу. Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви. Ропац пређе преко уста, која се развукоше, и жућкасти се зуби указаше. Очи су биле укочене. Војници поскидаше шлемове и стадоше се крстити. Душко је јецао, стезао укочену руку, и неразумно шапутао лешу.

— Не бојте се, ви нећете умрети.

Све чешће шрапнели су фијукали и праскали.

— Треба га однети. — чуо се један глас.

Војници раширише један умотани шињел, и ставише на њега полуголо мртво тело.

— Повадите му све ствари, — наређивао је трубач, јер је ађутант избезумљен клечао и јецао. Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт.

— Хајдемо, хајдемо.

Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну торбу мајорову.

— Држите…

— А где ћу ја сада. — питао је бесвесно Душко.

— Известите команданта пука.

И док четири ордонанса понеше на разапетом шињелу мртво тело, Душко са стварима погинулог, стегнутим у окрвављеној руци, пође низ густу шуму на падини. Сећао се где је још до јуче штаб био. Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену.

Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње… нешто грмну, и сруши га на земљу. Тешка црна киша земље сручи се на њега. Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне уши, очи, уста и одело. Само чврсто стегнуте у руци држи ствари погинулог команданта.

Обузе га ужасни страх од самоће у мрачној шуми пуној само лешева и смрти. Као да угледа нешто страшно пред собом. Цикну престрављено, и појури поново уз нагиб ка рововима, ка живим људима.

А у високо подигнутој руци, која је грчевито стискала поверене ствари, вила се као застава крвава марамица мртвог мајора.

(Станислав Краков, „Крила“, Филип Вишњић, Београд, 1991.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар