Прва Србија


sah 2Бранко Кукић, културни посленик и издавач часописа „Градац“, у интервјуу почетком године је изјавио: „Овде је одувек било или вишка реалности или одсуства реалности, што ће рећи: није било реалности“. Он није ни први, а свакако неће бити ни последњи интелектуалац који даје овакву оцену српског друштва, али је имплицирао да заправо постоје две јасно омеђане друштвене скупине у нашем друштву: они које је суморна стварност у потпуности опхрвала и они који је ни најмање не зарезују.

Потоњи су склони веровању да смо ми у сржи светске завере и да су много моћније државе од нас пронашле заједнички интерес да нас елиминишу. Прва групација пак верује да смо за све сами криви и да што пре се утопимо у безличности глобализације тим боље.

Посреди су заправо две Србије, што би требало да је свима постало јасно када је у Новом Саду формирана странка крајње небичног имена: Трећа Србија. Не улазећи у политички програм и мотиве њених оснивача, сам назив сугерише да постоје две Србије којима они нуде алтернативу у трећој, ваљда јубиларној. Ако узмемо овакву премису за тачну, онда  морамо истаћи да свакако не бисмо били прво подвојено друштво:Ирска је и данас раздељена религијом, у Индији су касте и те како живе, док јаз између екстремно богатих и крајње сиромашних сваким даном све већи у САД-у. Наша подвојеност је ипак необична, јер је очигледно да обе Србије имају у основи исти интерес, али примењују потпуно опречне приступе. И четник и партизан би 1942. године као из топа дали исти одговор на питање који је превасходни циљ њиховог постојања: „борба против окупатора“. Какве су то клике које се међусобно закрве како би поразиле заједничког непријатеља?

С једне стране, ту су они који просто хрле у сусрет „Европи“ чији сматрају да су равноправни део, а истовремено гледају у њу као у цивилизацијаког џина наспрам ког је њихова Србија малецна. Њихова логика зазире од чињенице да се égalité не остварује понизношћу. Они од плаве шаргарепе око које ђипају звездице не виде ни удицу, а камоли штап који их шибне кад прескоче покоје поглавље за оглавље. Шајкача, слава и војничка повест су за њих пре велика оловна кугла штетна по здравље коју с напором треба укотрљати у Еврoпску унију, уместо да буду племенити метал етоса сопственог народа.

Ништа мање искључиви нису ни они други који верују у идеале који су одавно напустили читав свет и претворили се у испразне флоскуле. Они верују у разноразне теорије завере, од тога су Срби и пре Римског Царства насељавали ове просторе па све до кемтрејлса. Нису њихове претпоставке толико сулуде (сетимо се филма Теорија завере), колико спремност да се погазе свеколике научне методе њихове провере. То је она Србија која превише дословно схвата Косовски мит који је устоличио наш народ; они су попут адвентиста вољнији да га пасивно ишчитавају уместо да га живе. Они и даље верују у чистоту појмовних јединица попут „победе“, „пораза“, „пркоса“, „ината“ или „промаје“, и не разумеју њихову утилитарност, већ их кују у звезде, као да су то мистичне речи. Оваква опијеност оноземаљским неће склонити редове бодљикаве жице који опасавају наше манастире на Космету.

Верујем да је до овога пасуса остало јако мало читалаца текста јер сам до сад успео да разјарим и једну и другу читалачку Србију о којој Кукић говори. Као аутор, остаћу лишен лајкова, шерова, фејвова и ретвитова јер се нисам чак ни потрудио да изнесем неутралан став, већ сам оштро атаковао на обе скупине. Нисам хтео да останем по страни и назовем себе оном малобројном сеновитом категоријом нормалних јер се они погубно држе по страни. Оценили то као парадокс или једноставно као лаж, читаоци треба да знају да ја подржавам и једну и другу Србију, као што се истовремено гложим и једне и друге Србије. Упркос томе што наликује шареној лажи, Европска унија мора бити циљ Србије, јер битнији је пут од самог приступања, ако се једно друштво не креће, онда оно стагнира, а сваки ваљан културолог ће потврдити да стагнација неумитно води у регресију. Такво кретање није удаљавање од Русије, напротив, оно је ударна угла руског утицаја у Европи, само уколико се посматра као такво, тј. уколико се жели посматрати као такво. Овакав став се не схвата као обогаћивање две Србије, већ као њихово осиромашивање па чак и увреда, те зато ценим да ће завршни пасус прочитати још мање двосрбијанаца.

Напослетку бих указао на једну логичку погрешку. Наиме, подељено друштво и даље представља јединствено друштво, јер колико год оно било поларизовано мора постојати изворна заједница која се касније дели. Ако противници Србије, или још горе она друга Србија, уништи једну половину нашег друштва, оно неће нестати половично, већ искључиво у целости. Важно је разумети да у истинским демократским друштвима, већина не штити мањину јер су јако велики алтруисти, већ зато што им та мањина може затребати уколико се испостави да нису у праву. Ни једна ни друга Србија не могу спознати целовитост свога националног бића без постојања супротне стране. Као закључак се намеће да Србија због овога неће никада бити уједињена, нити би, о концу свега, ни требала бити. Сетимо се само неискрених хтења Јужних Словена званих „Југославија“. Уједињења треба препустити другим, већим нацијама попут Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства, СавезнеРепублике Немачке итд. Ми смо историјски посматрано исувише ситни(чави) да бисмо се пачали империјама, иако су нам оне укорењене у генетском коду.

Уместо великих Србија, аутор овога текста има скромну жељу и још скромнији предлог: сарадњу и слогу две Србије јер враг је однео шалу ако нам се формира и трећа. Попут православне и католичке конфесије надређеног хришћанства, и Србија је некада била јединствена и то наше стародавне књиге памте, али ми очигледно или не умемо да читамо или не желимо да читамо. Као да нас 1389. година ничему није научила: није тада уједињена српска држава дочекала османлијске освајаче, већ је сваки великашпонаособ извео своју војску и стао раме уз раме са сабратима по вери и народности. Србија је и данас подељена на феуде: партијске, династијске, идеолошке, навијачке итд. Сваки је настао зарад ситних интереса својих вођа и готово су сви заборавили кнежеву клетву захваљујући којој су имали унутар чега да формирају своје братије. Заборав до те мере потреса децу те изворне, прве Србије, да је аутор принуђен да текст оконча крилатицом из туђинског, америчког рата за независност: United we stand, divided we fall. Колико још пута треба једни друге да спотакнемо док не схватимо да четири оцила нису хералдички симбол већ судбински манифест и кључ српске величине?

Аутор: Стефан Пајовић, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду
Извор: Нови Полис


Напиши коментар