Режимски викенд-ријалити и манипулација


manipulacija-rezimaМедијска тортура над јавним мњењем се наставља… Синдром Гебелс постао је владајућа доктрина државног руководства, а медији, по ко зна који пут, само пуко оруђе при остварењу циљева истог. Умор и апатија просечног грађанина ове земље су толико јаки, да је практично и немогуће да не усвоје и не прихвате по неку небитну информацију или медијски спин сваког викенда.

Човек је одавно престао да буде политичко биће, zoon politikon, па се увелико претвара у биће без разума, искључиво инстиктивно, стога и подложно свим облицима манипулације.

Виртуелна стварност или пара-реалност, већ дужи период егзистирају у свету каквог познајемо. То и није нешто, што би требало да нас изненади, будући да свет политичара одавно нема никакве везе са нашим светом и животима. Међутим, ова чињеница и не би била од велике важности, да тај свет не одлучује о нашим животима. Генерације пролазе, али човек и даље не жели да се супротстави, да укључи мозак, да процени важност и исправност сервиране информације, при томе, он се бави искључиво својим светом, на релацији кућа-посао, посао-кућа. Ипак, маске ће једном морати да падну, а препумпани балони да пукну. До тада, пробајмо барем да размишљамо о томе.

Када говоримо о манипулацији или пак само о креирању мишљења просечног грађанина, у функцији подршке режиму, а од стране јавног мњења, пре свега се морамо осврнути на телеолошки моменат те манипулације, односно сврсисходни, циљни елеменат. Наиме, ова власт као и свака друга, претходна, која се играла нашим животима, има само један циљ, а који се огледа у остајању, тј. продужењу владавине. У том смислу, власт не бира средства, како би тај циљ и остварила. Но ипак, она не може бити искључиво само себи довољна, она ипак мора имати одређено упориште у бирачком телу. Стога, будући да воља грађана-бирача, усмерена ка подршци режиму, не може постојати у околностима у којима грађани не осећају, просто речено, било какав бољитак, власт мора прибегавати другим средствима, како би вољу грађана прилагодила својој политици и (не)раду, а не обратно, како и доликује облику државног уређења, који би се огледао у демократији. То обликовање воље грађана и креирање мишљења јавног мњења, по личној вољи или вољи мале групе људи, заправо и представља манипулацију.

Режимски викенд-ријалити

Последње три до четири године сведоци смо катастрофалне ситуације у друштву, многобројним лажима, преварама, неиспуњеним обећањима, али ипак, та квази-елита је још увек ту где јесте, а и ми такође. Велики вођа још увек ужива популарност, коју засигурно није заслужио својим знањем, способношћу или можда мученичким радом, којим се посебно хвали. Поставља се питање: зашто је то тако? Безброј афера, којих се слабо ко данас и сећа, прошле су поред нас непримећено, тихо, као да и нису постојале. Такође, неко ко је у стању да да десетине обећања, а да не испуни ни једно, чак уради све супротно њима, да ли заиста заслужује да буде на функцији коју тренутно врши. Наравно да не. Међутим, без обзира на то, популарност данашње прве личности у држави је и даље, опет кажем, незаслужено велика. Стога, једини прави одговор се може пронаћи само у једној речи: МАНИПУЛАЦИЈА.

Осим тога што смо последњих година сведоци појава, које смо претходно изнели, последњих месеци смо такође сведоци једног новог феномена, кога би могли назвати режимским и медијским викенд-ријалитијем. Наравно да и ријалити програми, какве познајемо, нису довољни да у потпуности слуде овај, ионако већ збуњен народ, па се грађани морају психички, ментално уништити и распаметити после сваке радне недеље, одмарајући се кући уз политички викенд-програм.

Режисер те представе је одавно познат. Глумци такође. А и тема се изнова понавља. Ипак, овог пута, чини се, отишли су предалеко. Изгледа толико далеко, да су поједини актери (министри и квази-новинари) заиста почели да верују у оно, о чему говоре. Неки су чак толико огрезли у лажи, да је она постала и патолошки облик њихове измењене свести. Међутим, истина је сасвим другачија.

vucic-rijaliti-manipulacija

Капетан тог медијског брода лудака (читај Драган Ј Вучићевић), један је од најбољих примера, чије речи, лажи, глупости које је у стању да изговори, иду у прилог оном стиху Београдског синдиката, који гласи: „Добро је да овде људи стварно слабо памте“. Као што је и његов претпостављени некада говорио нешто сасвим друкчије, од онога што данас проповеда као једине, безалтернативне вредности, тако је и овај квази-новинар изгледа такође много тога заборавио, што је некада радио и говорио. Не анализирајући све викенд-програме, у којима је поменути играо главну улогу, изнећемо само један пример обмане, ове новинарске карикатуре, који се тиче једног детаља, везаног за последњи драмски комад (или како би нови јавни сервис то рекао: „РУШЕЊЕ ВУЧИЋА-ПОСЛЕДЊИ ЧИН“), осликаног у наводном државном удару.

Пример се тиче бившег, покојног премијера Зорана Ђинђића. Поредивши садашње стање у политичком животу уопште, са стањем које је претходило атентату на покојног премијера, при том говорећи о незапаженом хаосу, притисцима, криминалним групама, итд, али пре свега медијском линчу и наводним нападима на садашњег премијера, Александра Вучића, господин новинар је заборавио, да је и сам учествовао, и то у првим борбеним редовима, у учесталим медијским нападима на покојног премијера, а као првоборац новинског листа, чије власник, ни мање ни више, Душан Спасојевић, звани Шиптар, који је као што већ сви знамо, био један од главних организатора поменутог атентата. Немамо сумњу да је он то заборавио. Као што смо већ рекли, много тога је и његов ментор, онај други Вучко, такође ставио под тепих. Али оно што је поражавајуће је то, да народ изгледа стварно слабо памти.

Будући да смо у маси примера обмане народа од стране владајућег режима, издвојили само један од многих, јер би анализирање свих лажи, превара и облика манипулације потрајало много дуже, покушали смо да скренемо пажњу на чињеницу, да телевизија, медији и било какве квази-политичке емисије (обично ванредне), које се емитују на истим, претежно у викенд-терминима, немају функцију објективног новинарског извештавања, већ искључиво политичку улогу, односно функцију политичке пропаганде у корист режима, праћене најнижим и најпрљавијим видом политичке борбе и обрачуна, према исто таквим, сада наводно анти-режимским, али ипак таблоидним медијем, анти-културним и квази-новинарским, само због неспоразума у њиховим заједничким мафијашким комбинацијама.

Manipulacija

Манипулација као идеологија

Историја нам је открила мноштво примера у којима су различити режими, у различитим државама, бивали склони одређеним облицима манипулације. Међутим, ниједном од тих режима она није била водећа идеја, догма, сама себи довољна, већ је представљала искључиво средство којим су режими остваривали своје одређене циљеве, обично усмерене ка прихватању њихове политичке идеологије од стране народа.

Стога, можемо приметити још један феномен, који бисмо везали уз тренутну власт, а који се тиче тога, да услед недостатка идеологије, па чак и било каквог политичког програма, она ипак не одбацује манипулацију, штавише, манипулација постаје догма владајућег режима, првенствено првог човека владе.

Наиме, господин премијер је човек који своје ставове може дијаметрално супротно да мења, идеологије да одбацује или обједињује, политичке програме да ни не саставља, али једино се манипулације никада не би одрекао. Захваљујући њој је и дошао на власт. Уз помоћ ње на њој остаје и опстаје. Па и ту популарност коју има, дугује искључиво њој. У последњих двадесет пет година, од када постоји вишестраначки систем у нашој земљи, сигурно и нисмо видели већу превару, лаж или обману, него што је то сам премијер и његова Српска напредна странка.

Аналитички приступ, при објашњавању одређених феномена, појава или само појединих информација, које круже у нашем медијско-политичком животу, одавно не постоји. Ништа чудно, он ни неће постојати све док не постоје ни медији, какве би требало да имамо. Тајкунски, страни, страначки или Вучићеви, свеједно, народни нису. Стога, народ и мора прихватити информације, које му се намећу, јер медијска алтернатива практично не постоји.

Идеологије су давно нестале. Идеје такође. Политички живот обилује свакаквим глупостима, али самом политиком не. Манипулација је једино средство, које им је преостало на располагању, да би задржали монопол над политичким светом у нашој земљи. Али, она није вечна. Пући ће. Постаће бесмислена. Надајмо се, да ће и њени протагонисти исто тако проћи. И то, што пре.

Аутор: Иван Грбић
Извор: Српски покрет Двери

 


Напиши коментар