Драгослав Бокан: Племена


Војска Србије
Војска Србије
На овом свету могу достојанствено (и често победоносно) да опстану и преживе искључиво ЧВРСТО УСТРОЈЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ (у којима се беспоговорно зна свачије место и дужност).

По спартански-чврстом принципу ПЛЕМЕНА су устројене све успешне политичке, партијске, финансијске, елитне, завереничке, лобистичке, националне, идеолошке… заједнице (од Чеченије до Вол Стрита, и од Оксфорда до Кремља).

И нама незнани „господари света“ такође имају своја неписана и строга правила, баш као и све култне и окултне, традиционалне и модерне, омладинске и ветеранске групе и организације. И сви се придржавају тих својих непроменљивих племенских аксиома и табуа, не излажући их сталним проверама, гласању и искушењима.

У српском случају (сем у ратним интервалима) овакав осећај скоро да се изгубио. Осим, наравно (и нажалост), у случају свог завичаја (Ужичани. Црногорци…), своје партије, криминалне групе, бораца за каква „мањинских права“…

Та племенски бистра, чиста и једноставна свест мора да постоји као темељ свих отменијих и много деликатнијих грађевина изграђених на њему.
А без ње се све неизбежно раствара и на крају претвара у масу усамљених и немоћних појединаца.

Ми смо презрели ту племенску свест коју је некада, док смо заиста постојали, имао чак и један Никола Тесла (његов однос према гуслама, песнику Змају, манастиру Шишатовац, сакралној патриотској српској песми „Тамо далеко“ за коју је пожелео да га, посмртно, испрати на последњи пут…).

И тако смо пропали, дегенерисали се и пали на најниже (оне апатридске и обескорењене, „урбано-либералне“) гране нашег трајања у историји…

Бојим се да се опасно смањио број Срба који на довољно привлачан и даровит, креативан и сабирајући начин чувају тај „племенски снажан“, органски пламен отаџбинског српства („српске идеје“).

То ме највише и брине и плаши, ова трагична, жива потврда нашег коначног нестајања и последњег (у низу) обезличења.

П. С.
Погледајте само како се међусобно држе момци из „Београдског синдиката“, навијачи „Ливерпула“, борци Исламске државе или руски војници у Сирији, сли и Индијци, Емираћани, Шиптари или Кинези (и у својим фирмама у иностранству, и у квартовима далеко од отаџбине, увек и свугде).

Они ФАВОРИЗУЈУ СВОЈЕ на онај нормални, породици сличан начин, међусобно се потпомажући и охрабрујући. Одбацујући све такозване „објективне критеријуме“, формалне (па чак и законске и општеприхваћене) разлоге и правила, све што им се нађе на путу. Са јасном цртом између оног „МИ“ и свих других.

То се зове солидарност. И љибав према своме, јача од формалне правде и свих њених лукавих „хуманистичких“ замки. Тако се држе, очувавају и бране од других (подједнако субјективних) затворених друштвених система.

Само тако можемо да избацимо најгоре из себе и своје индивидуалистичке природе. И никако другачије.

У племенској самосвести, заштитним мерама свох врста, одлучним и одбрамбеним предрасудама и заједничким сећањима и циљевима одржава се наставак свега на почетку (сваке нације, свих институција, сваке организације) започетог.

Постојимо, дакле, „МИ“ који треба да се безусловно међусобно помажемо & поштујемо и постоје ОНИ (према којима се наступа са резервом и крајње опрезно, баш као што то и они чине према нама).

Веома једноставно. Спасоносно делотворно.

Аутор/Извор: Драгослав Бокан


Напиши коментар