Предраг Р. Драгић Кијук: Тајна поезије


catena-mundi-dom-kulture-cacak-kijukСрпски језик у великој фамилији европских народа може да се поноси оствареним поетским резултатима.

На вредносној листи, највише се налази поезија. На најнижој лестивици се налази, што је и природно, политика. Поезија је тајна у којој се сви налазимо и које се не можемо ослбодити, бавили се ми њоме или она бавила нама, тајна онолико стара, колико је стар и човек.

Смрт и живот у власти су језика, опомиње нас Проповедник, дајући нам до знања колика је вредност језика, јер само језиком можемо да осмислимо, да сумњамо, да верујемо, и можемо да сведочимо време у којем постојимо.

Неки се од вас можда тога сећају, прелиставајући старе, како је то народ рекао, „староставне“ књиге, да је Бог заповедио Мојсију, да све то што му је овај рекао, запише. И неће бити да се Бог уплашио да ће Мојсије заборавити и један глас од онога што му је Господ говорио, али му је рекао да то запише, јер нема ничег вреднијег, што је тај космички Творац подарио људском роду, од писма. Без писма, време нема свог садржаја, без писма човек нема свог смисла. Зато су писмо и језик нераздвојно везани за Божански и људски смисао.

Подједнако везани, бар када је хришћанска традиција у питању, и за оне на Истоку, и за оне на Западу, иако је понекад било разлике између погледа на свет у источном и западном хришћанству, а бојим се да је та разлика данас већа него што је била некад. Сасвим кратко, рећу Вам као дефиницију: свет западног хришћанства је антропоцентричан свет, свет источног хришћанства је Христоцентричан свет. Разуме се, таквих подела није било у почетку.

Али, вечерас ћу говорити о нечем другом, говорићу о томе да у једном дугом луку српске књижевности, у једном дугом луку сведочења српског језика о српском народу, у једној заробљености биографије народа у књижевности, постоји један посебан поетски језик, језик духовне припадности, који није онај језик који читамо у данашњој поезији, језик вербалне сродности.

Поетика вербалне сродности, у последњих 50 година у српској поезији, јесте она поетика која се служи речима које припадају том другом свету, али је то поетика лишена унутрашње тајне, одгонетке тог језика. Рекао сам да је тај изазов српског језика трајао један миленијуим, и када је тај језик почео да живи, тада су Срби у старом словенском језику држали до достојанства језика.

ot-iskoni-be-slovo-300x344

Срби су разликовали радњу глаголати, дакле, од свакодневног говора којим се ми служимо, и који је данас ушао у уметност, до савремене поезије, али онда, пре 1000 година, српски народ је разликовао и радњу словити, богословити, славословити, дакле, разликовао је свети, тајни, достојанствени језик којим само може човек да сведочи себе, и Господа, па чак и онда када не верује, он опет може и једино може само језиком да изражава своју сумњу. Тај језик духовне сродности путује кроз сва времена, он је неограничен. Све до данас, у оквиру хришћанске традиције, и све што припада највреднијим поетским остварењима, припада управо том духовном изазову, поетици духовне припадности. Све оно што је најзначајније припада том свету, или, како то теоретичари књижевности кажу, све то припада метајезику, једном метапростору, метавремену. Шта је то иза простора и времена, ако не питање о животу и смрти, а како је рекао Проповедник, а ја малочас поновио, и живот и смрт су у власти језика.

А како је рекла најмудрија међу српским женама, Исидора Секулић, језик је кућа једног народа, језик је душа једног народа. А разуме се, искварили смо језик, изгубили смо много тога од тог достојанственог језика, изгубили смо много тога од идентитета, и зато је наш ход кроз историју и време, макар од почетка 20. века, био тако рогобатан, и нисмо се снашли у том времену.

Када је у питању тај метајезик, тај највреднији поетски језик, у традицији, историји европске литературе, она заправо почиње закључана у тајне метафизичке поетике, од момента када је стварао принц европске књижевности, Франческо Петрарка. Култна песма принца европске књижевности, Петрарке, јесте песма о Богородици. Од његове песме па до данас траје тај највреднији поетски изазов у европској литаратури. Па добро, шта је са изазовима у српској књижевности?

Негде између, бар тако научници претпостављају, јер су у бомбардовању 1941. уништени сви аутографи српских средњовековних писаца, дакле негде око три деценије после Петрарке, знамо сигурно да је то морало бити између 1390, када Григорије Цамблак пише Слово о преносу моштију Свете Петке, и 1402, када се одиграла Ангорска битка, дакле, у том периоду, деспот Стефан Лазаревић исписује јединствену песму у српској књижевности, исписује Слово љубве.

То слово о љубави оставило је неизбрисив траг на језик српског народа. Тај свет духовне припадности, о коме Слово говори, ће у сваком времену наћи своје братство по језику, наћи га скоро до данашњих дана, до Момчила Настасијевића, па скоро и до најмлађих представника српске књижевноти који се баве поезијом, који су заробљени поезијом.

Али, дабоме да желим да нагласим, и на то имам право, обзиром на године које сам провео бавећи се литературом, да Вам кажем да је најлепша песма у историји хришћанске цивилизације, најбоља у жанровском, формалном, метричком и мелодијском смислу, исписана на српском језику 1470. године, песма Богородици, има 308 стихова, односно 77 строфа од по 4 стиха, и исписао ју је, уз неке друге текстове, у којима се бави размишњањем о смрти, Димитрије Кантакузин, припадник једне од врло значајних породица, Кантакузина, који имају неодвојиво место у историји српске културе, али свакако, Димитрије Кантакузин остаје најзначајније име у старој српској књижевности, јер све што је писао, написао је на српском језику.

Треба упамтити тај датум, треба упамтити тај назив, и сведочити тај дан, јер ми, овакви какви јесмо, а не можемо се похвалити, откривамо с времена на време, откривајући себе, и смисао тог божанственог, прелепог језика и мисли којима Димитрије Кантакузин у молитви Богородици сведочи истину живота.

Наша поезија је као и наша историја, она дели судбину свог народа и разуме се да није проблем у савременим изазовима, јер језик савремене поезије одговара на време у коме живимо и савремена поезија сведочи време у којем се налазимо и сведочи нас саме. Проблем је у томе када се песници удаље од свог поетског идентитета. Добрих 70 година српски писци су се удаљили од тог хришћанског погледа на свет.

Имајући изазов, не жудњу, већ изазов, искушење експериментисања у језику и поезији, они не само што су изгубили идентитет духа језика којем су припадали, већ су читаву своју поезију претворили једино и искључиво у експеримент. Поезија стварана последњих 70 се сажима, и ако правите антологију, нећете погрешити ако се одлучите за 10-15 песама које су преживеле своје време и које на било ком другом језику у свету могу прећи пут који је најважнији у уметности, пут од себе до другога. Међу те експерименте сигурно да спадају надреализам и соцреализам, у коме српски песници нису нашли сјајно духовно упориште.

Али било је и оних који су, бавећи се експериментом, остварили оно што остаје у српској књижевности. То су обиљни писци, од класициста до имажиста, који су се бавили искључиво и једино сведочењем свога времена. Оно што је посебно важно и занимљиво за наше време, време сваког суноврата, па и поетског, јесте један феномен који се догодио у уметнoсти.

Најмлађа генерација уметника која се догодила у овом народу, се јавља не учећи се, не тако што попут научника, хладног мозга и срца, открива прошлост, као да сецира неки палимпсест са кога скида скраме времена да би дошао до неког текста, већ напротив, у тој генерацији се јавља тај језик као посебна лава и та најмлађа генерација сведочи своје време управо на том језику духовне припадности.

Наравно, ја немам намеру да Вама држим икакво предавање, али баш зато што се налазимо у времену пред овај највећи празник, ја ћу Вам вечерас прочитати можда најлепши текст написан на српском језику, а прочитаћу Вам зато што врло дуго у историји српске културе, а нарочито у историји српске поезији, постоји један посебан језик који бисмо ми, књижевни критичари, желећи да нам буде лакше и да сврстамо негде ту врсту поетике, назвали поетика душе. Како она изгледа? Само зато што се налазмо у овом времену поста, ја ћу Вам, иако то нерадо чиним, прочитати један текст за који можда и не грешим ако кажем да то заиста јесте један од најлепших текстова на српском језику.

grb-crnojevica

„Теби, драга жено Изабето

Нисам хтео да те растужим знајући љубав коју си за мене имала, и знајући сузе које су спремне да се пролију. Али сада, будући од тебе далеко, и Бог зна када и где ћемо поново бити заједно, пишем ти својом властитом руком

Све ствари из Свете Марије на Цетињу, са којима смо побегли од Турака, хоћу да се ове врате Светој Богородици, као њена добра, и као што сам се заветовао када сам био на ономе месту, које ти знаш, жено моја, где си многе сузе пролила.

Ствари црквене, даћеш Њој, свеколике, било од сребра или од злата, или од бакра или од коситера, или од свиле, или иконе, или светитеље са сасудама. По овоме ће људи моћи познати праву љубав коју си имала према мени, кад виде да ми ти волиш душу после смрти.

И све оно то сам написао, и оно што нисам написао било из прошлости или би се с временом могло догодити, све остављам у власти и потврђујем нека буде у рукма госпође Изабете, моје жене, а пре свега после моје смрти част своју коју ће моћи чувати ако буде хтела, сећајући се љубави.“(1)

Дабоме да Вам нећу рећи ко је аутор ове песме. Као што вера тражи људе, а људи траже веру, или као што Бог тражи људе, а људи траже Бога, или као што слобода тражи људе, а људи траже слободу, тако и они који траже текстове и ти посебни текстови траже њих, и они који буду имали жудњу да се једнога дана сретну са оваквим текстом и изазовом, сигурно ће до њега доћи.

Рећи ћу Вам на крају нешто што може да Вам помогне у разумевању језика којим говоримо и ја и ви, и језика који у великој фамилији европских народа може да се поноси оствареним поетским резултатима: овај текст који сам Вам прочитао исписан је тачно пре 506 година(2). Хвала Вам на пажњи.

Из књиге: Кијук-Мудра птица љубави

(1) У питању су одабрани делови из Тестаментарног писма Ђурђа Црнојевића својој жени Изабети Ерико.
(2) Беседа Предрага Р. Драгића Кијука о тајни поезије изговорена је 16. априла 2006. године у Дому културе у Кикинди.

Извор: Catena Mundi


Напиши коментар