Првa познатa верзијa слике „Косовка девојка“ настала је у Загребу


prva kosovka devojkaПрву познату верзију српске „Косовке девојке“ je насликао (1879) сликар необичног имена (за овакав избор теме): ФЕРДО КИКЕРЕЦ.  И слика је настала у Загребу, одакле је (у јефтиним „олеографисаним“ верзијама) кренула у (српски) свет и убрзо постала толико популарна да су овај надахњујући родољубиви мотив са умирућим Павлом Орловићем (првим барјактаром кнеза Лазара) и Српкињом која га поји почели да сликају и други сликари из хрватског дела Аустријског царства.


И, што је посебно интересантно, сви су били, задуго још – Хрвати (све до 1910. и српске верзије овог мотива са потписом тада младог Николе Јеремића). Пуне три деценије Косовку девојку једино сликају, цртају и вајају најбољи хрватски уметници те епохе: Мирко Рачки, Кљаковић, Иван Мештровић… и толики други.

Више од тридесет година су тема Косовке девојке и читав низ сличних мотива (посебно Смрт мајке Југовића), били моћна инспирација за хрватске сликаре и скулпторе. А Иван Мештровић – кога су до европске славе довела двојица српских критичара, (младобосанац и уредник часописа „New Age“, први покретач идеје о Европској Унији) Димитрије Митриновић и (претходник Винавера и Црњанског, преводилац Ничеа и будући уредник „Нове Европе“) Милан Ћурчин – је чак изнео идеју о прављењу монументалног ВИДОВДАНСКОГ ХРАМА на ослобођеном Косову, чију скицу и појединачне елементе је износио и излагао по читавој Европи уочи Балканских ратова. Уз коментар да Косовска битка и бесмртни подвиг Лазара и његових јунака „највише од свега развијају машту словенске душе“, као „наш трнов венац“ у историји света.

Исти тај Мештровић ће касније подржавати и Павелића (који га је, истине ради, и хапсио) и Тита (кога је прво нападао, али, после, и лично сусрео), а његов млађи син Мате (амерички поручник из Корејског рата и историчар, професор Универзитета у Њу Џерсију) ће после другог светског рата постати интелектуални и политички лидер читаве усташке емиграције…, али тада (у време успона „југославенске идеје“ међу Хрватима) овај млади и амбициозни далматински вајар је био српско-словенски националиста и, ускоро, омиљени уметник краљевског дома Карађорђевића (како пре, тако и после Првог светског рата).

Косовски мотиви ће тек после 1918. године постати и тема (само неколицине) српских уметника. Зашто, не можемо да знамо. То ми никада није било јасно и остаће вечита тајна за све проучаваоце историје „косовске мисли“ у Срба.

Пре првог светског рата су српски сликари били школовани на страни, па су тамо преузимали у Европи омиљене теме и садржаје, али је, ипак, више него чудан овај невероватни недостатак осећаја за косовски завет и тај романтично-трагични део српске историје.

А ону чувену, нашу (и најлепшу) „Косовку девојку“ ће Урош Предић осликати тек 1919-те (са једном ранијом верзијом, урађеном пред сам почетак Великог рата).

kosovkadevojka

И у српском песништву је Свето Косово било ретко спомињано и опевано током и крајем деветнаестог века (иако смо тада имали и аутентичног генија видовданске заветне мисли, Светог Владику Његоша, мистичног „тајновидца“), али и у краљевском делу српске историје двадесетог века (са генијалним изузецима Милана Ракића и, у некој мери, Дучића). О Титовом времену и да не говоримо…

То, наравно, не значи да нико од Срба није певао о Косову, нити сликао његове јунаке, али је то, ипак, била само ретка и егзотична тема за најпознатије српске уметнике. И то после свих оних (и онаквих) народних јуначких, епских песама „косовског циклуса“ наше гусларске и хајдучке традиције.
Просто невероватно!

Чудно је то колико је југословенство утеривало хрватске уметнике у косовски мит, а српске ауторе – истеривало из њега.
Овај парадоксални двосмерни правац (српско-хрватског) југословенског односа према подвигу и мучеништву витезова кнеза Лазара је једна од многих необичности везаних за ову тајанствену и трагичну тему српске историје.

Све нам то остаје као тема за размишљање.

P. S.
Ипак, да не буде све тако црно по нас (у односу на наше идеолошки превртљиве и „окретне“ суседе), ипак да поменемо како је Фердо Кикерец – био похрваћени и словенизовани Француз, по имену Ferdinand von Quiquerez-Beaujeu (рођен 1845. године у Будиму, школован у сликарским академијама Венеције и Минхена).
Он је, као ратни сликар црногорске војске, учествовао у рату са Турцима (1875-76), па је, тада и касније, сликао слике попут „Зидања Скадра“, „Цетињског манастира“ или „Битке на Вучјем Долу“. Изабравши да живи у Загребу (где је 1893. умро у великој немаштини и заборављен од свих, као учитељ цртања), он је тамо, до последњег даха, наставио да ради слике из свог „српског циклуса“.

P. P. S.
На косовске теме пишу Милош Ђурић (његова „Видовданска етика“ и програмски манифест „Смрт мајке Југовића“), Душан С. Николајевић („На дан Видовдан 1939. године“), Милан Кашанин, па браћа Настасијевић, сарадници луксузно-дизајнираног магазина „Рашка“, припадници нео-средњовековног сликарског братства „Зограф“, владика Николај Велимировић, Исидора Секулић и још понеко (пре свих: љотићевски историчари и интелектуалци) између два светска рата, али је „косовска тема“ доживела истинску ренесансу и ушла у први план српске културе – тек у време Недићеве Владе народног спаса.
Тада је почео да српске читаоце (између 1941. и 1944. године) засипа читав талас изванредно инспиративних патриотских текстова о јунацима кнеза Лазара.

Под вођством Велибора Јонића (стрељаног од партизана 1946. године) и Владимира (Светланиног оца) Велмар-Јанковића (осуђеног на смрт у одсуству, умрлог у емиграцији, у Франковој Шпанији) покренута је потпуно нова српска „културна политика“, и то у најтежим могућим околностима (немачке окупације).
А у њој се посебно истицао (својим радом на ревизији комплетне до тада важеће, ултра-секуларне српске „културне историје“) тајанствени Владан Стојановић Зоровавељ (страдао од партизана 1945), несуђени „српски Крлежа“ наше „ослобођењем“ прекинуте комплетне друштвене рестаурације.

Невероватно је, али потпуно истинито да су немачке власти биле толерантније према заветној мисли српске душе него претходна (краљевска) и потоња (комунистичка) власт.

Истина је чудан сват и не уклапа се у „политички коректну“ фразеологију којом су нас засипали током свих ових година.

Аутор/Извор: Драгослав Бокан


Напиши коментар