Спремају се откази за још 56.000 запослених?!


otkaziНа списку Агенције за приватизацију остало је више од 160 предузећа у реструктурирању, са 56 хиљада запослених којима прете откази. Процене Светске банке указивале су на непосредан и посредан трошак државе за одржавања предузећа у реструктурирању у вредности од 200-300 милиона евра годишње.

Ова предузећа послују изразито неуспешно и до сада су одржавана у животу тако што су им даване субвенције за плате запослених и толерисано неплаћање њихових обавеза према јавним предузећима и држави. Уз све то и Фонд за развој је до сада у више наврата интервентно финансирао опстанак појединих предузећа у реструктурирању. Проблем предузећа у реструктурирању, дакле, добрим делом је дислоциран и прикривен с обзиром на чињеницу да су примала индиректну субвенцију (толерисање неплаћених обавеза и тржишно неоправдани пласмани Фонда за развој), а губици и дугови су се гомилали на другом месту, у јавним предузећима, која су заправо сносила терет предузећа у реструктурирању (ЕПС и Србијагас превасходно).

Решавање судбине предузећа у реструктурирању је стога вишеструко значајно. Не само што би се тако смањили директни фискални трошкови њиховог пословања, већ је и пословно и финансијско преструктурирање великих јавних предузећа губиташа (Србијагаса али и неких других) немогуће без решавања овог проблема.

Какав план постоји?

Мере за припрему и растерећење обавеза субјекта приватизације треба да додатно увећају интерес купаца. Поред различитих модела и метода, предвиђене су и мере за подршку приватизацији. При томе, критеријуми за мере су прилично општи и практично омогућавају Влади да мерама подржи велики број предузећа. Критеријуми су, наиме: стратешки значај за регион, величина имовине, број запослених, величина прихода, тржишни потенцијал – нису, дакле, квантификовани нити специфични. Намера је да се задржи могућност да се по потреби, од случаја до случаја, приватизација посебно подржи и предузеће пре продаје очисти од дугова према државним повериоцима. Тиме би купци и инвеститори добили предузећа с мање дугова (обавезе према приватним повериоцима се не би угасиле).

Прва мера је отпис дуга према субјекту приватизације, а друга подразумева конверзију дугова у власништво државе. Влада може да донесе одлуку којом би државни повериоци отписали дуг према субјекту приватизације. Овом мером би се умањила потраживања државних поверилаца и изгубила би се могућност намирења бар дела ненаплаћених јавних прихода (што би био ефекат алтернативе – стечаја предузећа). Пошто је предвиђено да су и јавна предузећа у групи државних поверилаца

Друга мера је отпис дуга према субјекту приватизације, а друга подразумева конверзију дугова у власништво државе. Влада може да донесе одлуку којом би државни повериоци отписали дуг према субјекту приватизације. Овом мером би се умањила потраживања државних поверилаца и изгубила би се могућност намирења бар дела ненаплаћених јавних прихода (што би био ефекат алтернативе – стечаја предузећа). Пошто је предвиђено да су и јавна предузећа у групи државних поверилаца, отпис њихових потраживања према предузећима у реструктурирању додатно би угрозио резултат пословања и манифестовао би се у погоршаној финансијској позицији јавних предузећа. Ово би за последицу могло да има повећане захтеве за директним и индиректним субвенцијама, као и гарантованим кредитима, што би био један канал преливања предвиђених мера на јавне финансије Републике. Негативна страна отписа дуга је и изгубљена шанса да држава наплати бар део ненаплаћених јавних прихода (што би био случај са стечајем) – та вредност није велика, али се поставља питање и моралног хазарда, пошто ће се испоставити да нека предузећа у вишегодишњем периоду нису плаћала обавезе према држави без последица. Друга мера подршке приватизацији – конверзија потраживања државних поверилаца у капитал – у суштини такође значи да се дугови субјеката приватизације опраштају, при чему држава конвертује тај дуг у власништво и ипак остварује приход у процесу продаје капитала или уноси вредност у предузеће које ће функционисати након докапитализације.

Треба имати у виду да докапитализација као модел приватизације значи да држава остаје сувласник предузећа и да се по том основу у будућности могу стварати права и обавезе (приходи и расходи) од функционисања предузећа. Због тога ова мера треба да буде ограничена на предузећа која имају перспективу и да се не примењује у циљу избегавање стечаја предузећа у државном власништву.

Аутор/Извор: Мр Данијела Ружичић – економски аналитичар


Напиши коментар