Залудно упозорење тајанственог „пријатеља“


kralj aleksandar atentat strogo poverljivoДа ли је једна депеша о планираном атентату на краља Александра Карађорђевића могла да промени ток историје?

Средина септембра 1934. године, Женева, заседање Лиге народа. По ходницима Палате народа гужва, дипломате су се узмувале, коначно је дошло до примања СССР у ову светску организацију. Годишња скупштина се наставила, а Богољуба Јефтића, министра иностраних послова Краљевине Југославије, на месту шефа делегације заменио је Константин Фотић, стални делегат при Лиги народа. Јефтић се вратио у земљу, како би краља Александра пратио на пут у Бугарску.

Двадесет трећег септембра оглашена је једнодевна пауза, а Фотић је скокнуо до Француске, на краћи одмор. У Женеви је остао једино др Иван Суботић, његов заменик. А он је планирао да тај дан проведе у хотелској соби, у сређивању неких рукописа. Недеља, шта човек друго да ради? Биће да други нису тако мислили.

Убрзо је у соби зазвонио телефон. С рецепције су др Суботићу јављали да га тражи неки човек. Хитно. Помисливши да се ради о неком новинару који покушава да сазна детаље о краљевој посети Бугарској, рекао је рецепционеру да га отера. Али дошљак је био упоран. Тражио је посланика на телефон. Питање је живота или смрти. И посланик се јавио. Незнанац је говорио хрватским нагласком, тврдио  да је „пријека” потреба и да је ствар најповерљивија. А тиче се краља, лично. Суботић му је рекао да одмах силази и да га сачека у предворју. Странац није пристао на то, нико није смео да га види у разговору с послаником. Зато, мора да се попне до собе. Суботић се сложио а кад се зачуло куцање, имао је утисак као да је гост прелетео до четвртог спрата, где је била соба.

Пред њим је стајао висок и мршав човек, светле косе и кратких бркова. Понизно-услужног става и уредног одела, Суботића је подсетио на неког аустријског чиновника. Са све цвикером. Одмах је прешао на ствар. Тражио је министра Јефтића, али пошто је овај напустио Женеву, у неком списку делегата Лиге нашао је име др Суботића. Решио је да га нађе и тако му пренесе важне податке који се тичу безбедности краља.

Најповерљивија шифра

Незнанац је говорио тихо. Готово шапатом. Као да се бојао прислушкивања. Суботић га је посматрао док му је посетилац објашњавао да министар Јефтић зна за њега, иако га не познаје. Не познаје га, ето, ни посланик. Али, познаје га др Светозар Рашић, генерални конзул у Берлину. Суботићу су тада почеле да се слажу коцкице. Питао је тајновитог госта одакле долази. Овај је одговорио да је допутовао из Торина и Милана, али заобилазно, како би заметнуо траг. Ако се дозна где је био, могао би да има неприлике. А ако се случајно дозна с ким је био, глава му је на пању. Посланик је сад био готово сигуран о коме се ради. Ословио је странца:

– Ја мислим да знам ко сте: наш пријатељ!

Човек се усправио. Погледао је Суботића, као да га није добро разумео. Жмиркао је, а онда се кроз цвикер загледао у дипломату, фиксирао га је. Као да размишља да ли да се окрене и нестане или да настави разговор. Правио се невешт, не зна о чему овај говори. Суботић је поновио „Наш пријатељ”. Странац је само могао да га пита:

– Ви знате? И шта знате?

Наш дипломата је одговорио да зна за извештаје и обавештења „нашег пријатеља”. А тај „пријатељ” је управо почео да се открављује, мало по мало. Осмехнуо се Суботићу, саучеснички. Коначно је схватио да овај зна ко стоји пред њим. Или барем наслућује. Као последњу проверу, „пријатељ” га је упитао да ли зна од када је његов последњи извештај. Дипломата се није сећао тачног датума, али оквирно је могао да каже. А сећа се и садржине тог извештаја. Странцу, који је то управо престао да буде, коначно је лакнуло. И то је било врло видљиво. Толико да се, када му је Суботић понудио да седне, с уздахом стровалио у столицу. Али, ко је био тај тајновит посетилац и одакле је Суботић знао за њега?

Назив „наш пријатељ” заправо је била шифра. И то најповерљивија шифра Министарства иностраних послова, тачније Политичког одељења. Користила се искључиво у вези поменутог одељења са генералним конзулом у Берлину. Иза тог шифрованог назива крио се можда најтајанственији обавештајац Краљевине Југославије. Његов прави идентитет знао је само генерални конзул Рашић, коме је подносио извештаје и преко кога је ишла веза са њим. Осим конзула, за постојање „пријатеља” знало је свега неколико људи из самог врха Министарства: министар Богољуб Јефтић, његов помоћник Божидар Пурић, директор Политичког одељења Владислав Мартинац и шеф шифре. Овај последњи лично је дешифровао његове строго поверљиве извештаје.

Двоструки агент

ubica kraljaДр Иван Суботић је за постојање овог обавештајца дознао сасвим случајно. Како је Мартинац често побољевао, Суботић га је, као по рангу најстарији шеф одсека Политичког одељења, често замењивао. У тим приликама кроз руке су му пролазили разни строго поверљиви извештаји, па и Рашићеви. Њих му је лично доносио шеф шифре, Суботић их читао и стављао на располагање помоћнику министра, а овај министру који је по њима даље поступао. Углавном је то било реферисање краљу, што довољно говори о важности тих депеша. После тога извештаји су се истим путем враћали назад, све до гвоздене касе Одсека за шифру, где су чувани као тајна од највеће важности.

Тако је Суботићу претходног лета кроз руке прошао један извештај „нашег пријатеља”. У почетку на то није обраћао пажњу, али му је  у очи упала једна необична чињеница. Све је то било строго поверљиво, и  депеше и извештаји, али је таквих било на стотине. Поготово из Немачке. Само што обично нису стизали из конзулата, јер се генерални конзул у Берлину бавио првенствено трговинским и правним пословима. За политичка питања било је задужено ондашње посланство. Конзулат се дописивао с Конзуларним одељењем, ретко кад са Политичким. А поготово не с ознаком „најстроже поверљиво” и преко дипломатских курира. Све уобичајене послове обављали су редовном дипломатском поштом. И баш је то Суботићу било необично. Шта то у привреди има толико тајно и хитно?

Конзул Рашић извештавао је о сусрету који је опет имао с „нашим пријатељем”. Видело се да до тих сусрета долази већ неко дуже време, и да је дотични пријатељ лице из најближе околине усташког вође Анте Павелића, који је тада из емиграције из све снаге роварио против Југославије. То лице имало је јаке личне везе са водећим усташама, па и са Иваном Перчевићем, Густавом Перчецом и Андријом Артуковићем. Сви су они били на врху листе тражених усташких терориста, поготово после организовања једнодневног такозваног „Велебитског устанка”, 6. септембра 1932. године.

Видело се да достављач обавештења ужива велико поверење свих, да је добро упућен у унутрашње ствари организације, а бивало је ту и неких дојава које су се тицале њихових личних односа. У извештају је било пуно података о односима усташког врха са италијанским, мађарским и аустријским властима.

Суботић је могао да закључи да двоструки агент живи у Италији, да повремено послом путује у Немачку. То је објаснило везу с конзулом у Берлину. Било каква слична акција у Италији или Мађарској, главним центрима усташа, за обавештајца би била јако ризична, док је Берлин био велики град, у коме је било мало хрватских емиграната. А и ти трговачки послови били су најбољи алиби, тако да „пријатељ” никоме није био сумњив. Сам Рашић у Берлину није био ни под чијом присмотром, пошто се није сматрао носиоцем неке обавештајне функције. Обичан спољнотрговински орган. И као такав, савршен за везу с двоструким агентом.
Суботић је извештај проследио где треба и убрзо заборавио на цео случај. А сада је тај „наш пријатељ” био у његовој хотелској соби.

Заседа у Француској

Почео је да прича, а Суботић се деценијама касније, када је у емигрантској штампи објавио данас готово непознат чланак о необичном сусрету, сећао сваке речи. Агент је по ко зна који пут поновио да је ствар изванредно важна и хитна. Мислио је да ће у Женеви затећи министра или било кога из његове пратње. Није смео да иде у Берлин, јер се плашио да је Рашић још увек на одсуству. А никако није могао да чека, ни недељу, ни дан, ни сат. Ма, ни минут. Толико је хитно и важно. И кад поднесе извештај Суботићу, очекује да овај то јави у Београд, и то не телеграмом, него по куриру. Који никако не сме да иде преко Италије. Када је Суботић потврдио, човек је наставио.

Поновио је да долази из Торина и Милана. Тамо је био са Павелићем и другим водећим усташама. Рекао је посланику да су они одлучили да по сваку цену сада убију краља Александра. Не у Бугарској, где се краљ управо спрема, јер би тиме направили тешкоће бугарској влади и ВМРО, њима блиској терористичкој организацији. Али, Француска већ долази у обзир. Суботић се на тренутак збунио, пошто краљева посета Француској још није била објављена и за њу је знао врло мали број људи. У ономе што су намерили усташе имају подршку Мађарске и Италије које раде на растурању Југославије.

Коме звони звоно

По причама и сведочењима, све је указивало да краљ Александар не треба да иде у Марсељ. Од тога да се у манастиру Савини дохватио звона. По сећању тадашњег митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, потоњег патријарха српског, огласило се оно за покој душе. Краљ је на броду одбио да обуче панцир-кошуљу коју му је собар спремио.

Краља је на обали дочекао француски министар иностраних послова Луј Барту, а у последњем тренутку замењен је аутомобил. По Бартуовој наредби, укрцали су се у стари „дележ”, отворен аутомобил. Пред аутомобилом је ишао коњички ескадрон, због кога се поворка споро кретала. Око 16:20 из гомиле, која је клицала краљу, искочио је човек са букетом цвећа у руци. Черноземски. Уз повике „Живео краљ!” скочио је на папучицу аутомобила, одбацио букет, испод кога је крио пиштољ. Сасуо је цео шаржер на Александра, Бартуа и генерала Жоржа. Пуковник Пиоле, који је јахао поред аутомобила, убицу је сабљом оборио на земљу. Разјарена маса га је линчовала, али краљу није било спаса. Неколико минута после 17 часова краљ Александар је издахнуо. Луј Барту је подлегао повредама око 17:40, док се генерал Жорж извукао.

Французи су ухапсили преосталу тројицу атентатора, Мија Краља, Ивана Рајића и Звонимира Поспишила. Осуђени су на доживотну робију, али су по немачкој окупацији Француске 1940. године пуштени на слободу. Они су као налогодавце навели Анту Павелића и Еугена Кватерника, водеће личности усташа. Италија је одбила да Француској изручи ову двојицу, а постоје сведочења да је и Југославија одустала од захтева, кад јој је припрећено ратом.

„Пријатељ” је наставио да говори о појединим усташама и њиховим везама са мађарском и италијанском тајном службом и са ВМРО Ванча Михајлова. Цела прича Суботи се ћу учинила готово невероватна, али никако није смео да је одбаци као неку подметачину. А онда се „пријатељ” представио као један од најстаријих хрватских емиграната који већ дуго живи у Италији. Зетови Италијани, он ужива поверење највиших фашистичких трговачких и политичких кругова. Зашто онда ризикује и издаје саборце? Зато што је препознао да оно што Павелић и италијанска тајна служба спремају није само злочин, већ води рату. А човек хоће да живи у миру и не жели да се Југославија распадне. А и ако се распадне, неће да Павелић и друштво завладају Хрватском. Суботића је на тренутак подсетио на некаквог усамљеног осветника. Поседео је још дуго, испричао детаље, а онда устао. Обећао је да ће навратити сутра, ако и даље буде у Женеви.

Чим је испратио изненадног посетиоца, Суботић је се стуштио у канцеларију наше делегације у Лиги. Једва је нашао неког младог чиновника, који га је повезао с посланством у Паризу. Тамошњи саветник обавестио га је да сутра увече дипломатски курир иде за Београд, и то „северном линијом”, не преко Италије, већ преко Аустрије. Као поручено за Суботићев задатак. Рекао је да има важно шифровано писмо, да ће га по чиновнику конзулата послати у Базел, где ће га преузети курир у пролазу. Овај ће га предати на руке шефу шифре у министарству.

Није твоје да бринеш!

Сутрадан се спремио за „пријатељеву” посету. Међутим, од овога ни трага ни гласа. Суботић се већ унервозио кад је чуо куцање на вратима. Испред је стајао „пријатељ”, унезверен. Сумњао је да га је неко од познаника видео и да зна код кога је ишао. Дошао је зато само да се поздрави. Суботић га је уверио да је све у реду и да ће обавештење већ сутра стићи где треба. Како се појавио, „пријатељ” је и нестао.

Дипломата је саставио извештај, отишао у посланство и, уз помоћ оног младића, почео да га шифрује. Он га је убацио у први кључ, а службеник тако добијени текст у други, па је извештај на крају чинио низ цифара. А двострука шифра омогућила је да ни тај младић нема појма шта му се нашло на столу. Никоме не веровати, прво је правило у таквим приликама.

Службеник конзулата одмах је упућен у Базел, где је требало да чека воз из Париза, који око поноћи пролази на путу за Аустрију, и даље за Београд. Предао га је куриру који га је доставио у министарство. У извештају је стајало да је „пријатељ” од Артуковића дознао да ће тридесетак атентатора чекати краља дуж целе пруге, ако се одлучи да за Француску крене возом. Ако не, чекаће га када стигне. Марсељ, Париз, где год, али сачекаће га. Атентатори су прошли обуку у логору Јанка Пуста у Мађарској и спремни су за тај „подухват”.

Кад се др Иван Суботић после неколико дана вратио у Београд, министар је већ био у Софији, где је пратио краља у посети. Није било ни помоћника Пурића. Највиши по рангу био је Мартинац. Кад га је Суботић питао шта је било са извештајем, одговорено му је да је одмах прослеђен министру Јевтићу, а шта је даље било Мартинац није знао. Упутио га је на др Драгутина Којића, министра правде, који је замењивао Јевтића у одсуству.

Неким случајем, Суботић је Којића познавао са Солунског фронта. Министар је примио ратног друга, рекао му да је извештај доспео до Бошка Јевтића, али да даље то није његова ствар. Другим речима, „зини да ти кажем шта је било с извештајем, има ко ће да брине о томе, твоје је било да пошаљеш”. Тим речима испратио је Суботића.

А краљ се спремао на пут. И не само он. За Француску је кренуо и Величко Кирин, познатији као Владо Черноземски, који је надимак завредио као убица у служби ВМРО. Многе је отправио на пут без повратка, а са групом усташа спремао се да исто уради с краљем. Деветог октобра 1934. године краљ Александар Карађорђевић ступио је на тло Француске. Прича „нашег пријатеља” управо је почела да се остварује.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник


Напиши коментар