Игранка са уранијумом: Титова атомска бомба


tito atomska bombaГодине 1948. Тито долази у сукоб са Стаљином. Југославија је на ивици рата, а као право решење чини се… атомска бомба.

Када су 1945. године експлодирале две атомске бомбе, то је означило крај рата. Другог светског. Исто тако, експлозије су огласиле почетак једног другог рата, хладног, између дојучерашњих савезника. А тај хладни рат само је чекао да га неко подгреје. Амерички председник Хари Труман изјавио је да онај ко има овакво оружје, има власт над целим светом. Наравно, слично су помислили и у Кремљу.

Некако у то време, у САД је започела такозвана „уранијумска грозница”. Власт је охрабривала грађане да сами трагају за оним што се звало „магични метал”, а било је неопходно за производњу атомског оружја. Гајгерови бројачи су се продавали по радњама, обичан свет их је куповао, а по разним бестрагијама размилели су се трагачи с уређајима у рукама. Ако би бројач негде указао на повећану радиоактивност, забијала се табла с назнаком да је то место рудник тога и тога, и кретало у копање. Ако би неко имао среће да стварно набаса на уранијум, влада је куповала све, до последњег грама. Влади камен, новац на руке, многи су се тако обогатили. Људи спојили лепо и корисно.  Владала је девиза да више уранијума значи више наоружања, а то значи већу сигурност „слободног” света од нове опасности. Комунизма.

Научници су се клели да је СССР бар тридесет година далеко од производње своје бомбе. А онда је, негде у лето 1949. године, у западним престоницама дигнута узбуна. На филмовима које је користио амерички шпијунски авион, који је летео изнад Тихог океана, откривени су знаци јаке јонизације. Биће да је авион морао да пролети кроз подручје захваћено јаком, вештачком радијацијом. Исти они научници, недуго пре тога потпуно убеђени да су Совјети још на нивоу масовних тенковских напада, схватају шта то значи. Стаљин има бомбу! И ту бомбу је управо испробао негде у забитима Сибира. Успешно. А онај хладни рат управо је почео да се подгрева.

Где је права руда?

У то доба СФРЈ је већ годину дана у сукобу са СССР и њеним сателитима. Од Резолуције Информбироа 1948. године, учесталиесу чарке на границама, повећана нервоза, рат се чини неизбежан. ЈНА прави планове за груписање снага у Босни, пошто су ондашње планине углавном непроходне, и тамо совјетска премоћ у техници и тенковима много мање може да дође до изражаја него, на пример, у Војводини, за коју се сматрало да ће бити прегажена за неколико дана.

У јеку сукоба, генерал Удбе Јово Капичић, добија један необичан задатак од највишег руководства. По сваку цену треба да нађе где у Југославији има урана. Како је деценијама касније сведочио, Јово је од физичара Павла Савића сазнао да то не може да открије без преносног Гајгеровог бројача, који они немају. Ако немају они, има у Америци. И онда Капичић спроводи набавку.

Пошаље неког човека, са све кофером у коме се налазило 300.000 долара, у САД. Нису имали појма колико тај уређај кошта, али ће толики новац ваљда бити довољан. Када је овај стигао у Вашингтон, поверио је амбасадору којим послом је дошао. Амбасадор је почео да се савија од смеха. Зацењен, једва је објаснио да бројач може да се купи дословно у свакој радњи. И кошта неких стотинак долара. Све то у склопу оног масовног трагања за уранијумом. Шта ће, човек покупује неколико комада, па право за Београд.

А управо тај Павле Савић, који је упутио на Гајгеров бројач, већ је годину дана обитавао у близини Београда, у Винчи. Физичар светског гласа, који је тридесетих година у Паризу, са Иреном Жолио-Кири, започео прве огледе бомбардовања језгра атома, и тиме био на милиметар од открића фисије. Истраживања и вероватну Нобелову награду прекинуо је рат, а касније су их завршили други, који су их искористили за прављење атомске бомбе.

Савић је рат провео као шифрант Врховног штаба, непосредно уз Јосипа Броза Тита. По ослобођењу, Тито га шаље у СССР, да се упозна са достигнућима тамошње науке. Овај се укључује у истраживања совјетског нобеловца Петра Капице. Међутим, већ 1946. године, током посете СССР, Тито обилази Савића на Техничком институту у Москви, те га позива да се врати:

– Хајде, Пајо, врати се ти у земљу, да ми правимо наш институт.

Паја се брже боље спаковао и вратио, а већ следеће године одлучено је да се гради институт. Савић је обилазио Торлак, Земун Поље, али је Тито изабрао Винчу. Место је било савршено: на Дунаву, што је било неопходно због хлађења реактора, мирно и од града одвојено, а около ништа. Ни једне једине куће. Само бостан. Место се звало Змијак. Ускоро је Савић схватио и зашто. Смукова на све стране, а ни сељаци нису били баш вољни да се одрекну земље. После „пријатељског” убеђивања људи у кожним капутима, мештани су „добровољно” продавали земљу.

Савић је лично нацртао лабораторије. Физичку, физико-хемијску, биолошку. Па онда павиљоне. Па електротехничку лабораторију. Убрзо је институт почео да добија обрисе. Савићу, који је до тада самовао у Винчи спавајући у штали, где је било најтоплије, придружио се чувени француски физичар Робер Вален, убеђени комуниста. Пројекат је био под сталним назором свемогуће Удбе, као установа од највишег значаја и највеће тајности. Тајна полиција питала се за све, од директора до физичких радника. Савић се сећао како су послали неког седмоструког ударника из Раковице, који ништа није знао о атомској физици. Кад су га питали где ће, он је као као из топа дрекнуо:

– У атомски институт!

А установа се званично звала „Институт за испитивање структуре материје”. Због шпијунаже.

Док је Савић институт постављао на ноге, ваљало је наћи уранијум. Рудари су 1947. године код Прокупља нашли некакав зелени камен. Послали су га у Београд, у Министарство рударства. Оданде пошаљу чувеног геолога др Милана Ристића, да подробније испита случај. Експедиција је донела још узорака са тог подручја, да би после испитивања код истог оног Павла Савића установили да је радиоактивност појачана. „Уранска грозница” могла је да почне.

vinca tito

Аматери, на ноге!

За разлику од САД, где је држава препустила иницијативу грађанима, овде се радило по совјетском систему. Тамо КГБ, овде Удба. А они не спавају. О свему, па и најситнијим резултатима морали су да буду обавештавани, а Ристићу је нуђено да му један мајор Удбе буде у обезбеђењу, што је овај одбио. Шта ће младом научнику обезбеђење? У Удби су се плашили киднаповања, што је био обичај распрострањен у целом свету.
Како испитивања на оном месту код Прокупља нису дала резултате, и уранијум је нађен само у траговима, то се наставио рад на терену. Свака дојава подробно се испитивала, геолози су имали завидну километражу, понегде су остајали месецима. А то је строго теренски посао. Цокуле на ноге, ранац на леђа, „гајгер” у руке, па по планинама. Кад казаљка крене да игра, копај! Већином без успеха.

Ристић се онда досетио да је пре рата, по пољима и брдима Краљевине Југославије, трагало много којекаквих аматера који су тражили рудно благо и  скривено злато. Вероватно су имали некакве податке, о неком необичном камењу. Само, где су они сада? Опет се укључила Удба. Нашли су једног од тих пустолова, неког Поповића. Где би, него у затвору? Издржавао је неку казну, па га ови одвоје од осталих, обећају му бољу храну, али да се сети свих геолога аматера које је знао пре рата. Овај је данима писао, а Удба проверавала.

Тада је стигла и нека пошиљка из Македоније. Удба нађе пошиљаоца, неког хоџу. Дотични је послао једну црну каменчину. Обећају му огромну награду ако покаже где је нашао камен. Ристић и екипа крену с њим, а он их одведе на Кајмакчалан. Уређаји су остали неми све док Ристић није схватио да је камен највероватније из лежишта избацила граната, током битке у Првом светском рату. Па ти сад нађи одакле. Одустали су од даљег истраживања, а хоџа без награде.

Истраживачи су наставили да бауљају по планинама. Ишли су на бугарску границу, где су сељаци почели чудно да их загледају. Неки с ранцима мотају се по чукама, то мора да су шпијуни. Нису једном пријављивали војсци, која је организовала потере за „диверзантима”. А и припуцало се на геологе. Такво време… Онда су се вратили на Стару планину, где су постојали неки показатељи да можда има уранијума. Године 1948. нађена је слаба жица, да би 1950. наишли на велику количину рудаче, с већим процентом уранијума. Све то у околини Калне.

Удба је убрзо обезбедила радну снагу, робијашку. Четници, усташе, ибеовци, разни злочинци, копали су даноноћно. Обећано им је да ће, ако ископају одређену количину рудаче, бити пуштени на слободу. Кад су натрапали на озбиљну жицу, у Калну и Алин До стигли су озбиљни рудари. Наравно, нико није знао шта се копало. Речено им је да траже бакар. Копачима је ионако било свеједно. А у сепарацији у Кални се, уместо бакра, добијао жути колач. Уранијум. Складиштио се у бурадима, у посебно грађеним бункерима.
За то време, институт у Винчи је већ стао на ноге, а по главама руководства СФРЈ почеле су да се роје многе необичне замисли. Едвард Кардељ је изјавио:
– Морамо имати атомску бомбу! Морамо, макар нас годинама стајало половине свих прихода…

Отрежњење

Како је Павле Савић знао о каквој се играчки ради, а савршено је добро знао и колике су му могућности и шта му је све недостајало, а није био ни превише оран да прави бомбу, то је већ 1950. године добио физичара и шпијуна Стевана Дедијера за судиректора Института. Овај је био далеко склонији сарадњи по партијској линији и, кад му је Тито саопштио да има да створи бомбу, Дедијер је прихватио, без превише размишљања. Убрзо ступа у везу с Норвежанима. Уз причу о слободној радничкој класи, изокола су саопштене и жеље о истраживању атомске енергије. Строго у научне сврхе, наравно.

pavle_savic_2009_serbian_stampГодине 1953. уговара набавку десет тона тешке воде, право из Норвешке. Дедијер потписује уговор о испоруци првих пет тона. Причало се да је приликом испоруке успео да прошверцује и неку мању количину високообогаћеног уранијума. Почетком 1955. године оснива се Савезна комисија за нуклеарну енергију. Колики је био значај Комисије говори чињеница да јој је на челу био Александар Ранковић, министар унутрашњих послова. Оно што је до тада било под режимом најстроже тајне, постаје још тајније, ако је то икако било могуће. Винча постаје забрањени град. Удба надзире све запослене, укључујући и њихове породице.

Убрзо, дошло је до отопљавања односа са СССР. Стаљин је умро, Никита Сергејевич Хрушчов осудио је стаљинизам, и састао се са Титом. СФРЈ је 1955. године купила реактор од Совјета, а 1958. године у Винчи је саграђен реактор нулте снаге. Стигао је и онај совјетски, снаге 6,5 мегавата. Занимљиво је да је допремљен вагонима, преко Мађарске, у којој у то време букти устанак против совјетске власти. Коначно, пуштен је у рад у децембру 1959. године.

Посао око куповине реактора склопио је Ранковић, мимо Павла Савића, који је званично био други човек Комисије. Савић је сведочио да га је Ранковић подругљиво питао како тумачи да су Совјети од свих уговора, потписаних по отопљавању односа, испунили једино онај око испоруке реактора. Научник је збланутом полицајцу објаснио да реактор не служи за развијање економије, већ за њено уништавање. Служи само за обуку кадрова, а не доноси никакве приходе. Скупа играчка, другим речима.

У посао око бомбе укључио се и Војнотехнички институт, онда загребачки институт „Руђер Бошковић”, па љубљански „Јозеф Штефан”, и још неке важне установе. А таксиметар је све време куцао, у доларима и другим чврстим валутама. Како се нису ослањали ни на једну од две нуклеарне силе, научници су лако западали у ћорсокаке. Једноставно, све су морали сами. А то је коштало. Трошкови су убрзо отишли у небо. Полако, то су почели да увиђају и политичари.

А опет, СССР није више био претња, Тито је оснивао покрет несврстаних, и желео је да се прикаже као главни заговорник нуклеарног разоружања. А како то да уради, ако у Винчи покушава да направи бомбу? Винча је убрзо пребачена на неке друге, овај пут цивилне, пројекте. Тито је волео да води своје госте, поготово из несврстаних земаља, у институт, и да показује достигнућа југословенске науке. О бомби – ни речи.

И ЈНА је урадила анализу аргумената за поседовање атомске бомбе. Тамо је стајало да је поседовање бомбе практично призивање напада истом. Другим речима, ако неко ко хоће да нас нападне зна да имамо или правимо бомбу, онда има изговор да употреби своју. А стајало је и да Југославија не може и вероватно никада неће ни моћи да гради бомбу, не само због политичких, већ и због новчаних разлога. Коначно, Комисија 1974. године предаје Винчу на управљање Републици Србији, а ова никако није имала новца за разбацивање на снове о атомским бомбама. И ту је био крај, бар за неколико година.

Филм о бомби

У институту у Винчи дошло је и до једног трагичног догађаја. Петнаестог октобра 1958. године, Павлу Савићу, који је тада био на предавањима у Београду, јавили су да је реактор „просвирао”, да је ушао у критично стање. Овај је сео у кола и стуштио се ка институту. Сви су брзо извучени, а зграда запечаћена. Њих шесторо, присутних у том тренутку, осетили су да их нешто штипа за очи, а то је била јака радијација која је стварала азот-моноксид. Чак ни алармни уређаји нису били укључени. Целу екипу Савић је хитно пребацио у Онколошки институт. Тамо су им одузели све металне предмете, повадили металне зубе и измерили радијацију. Дозе су биле смртоносне. Савић је вест одмах јавио Александру Ранковићу и тражио одобрење да се одмах обрати болници „Кири” у Паризу, професору Жамену. Они су у то време имали поступак замене коштане сржи оболелих, али још у огледној фази. А ваљало је наћи и даваоце сржи. Жамен је прихватио, а срж су дали Французи, добровољци. Петоро озрачених је преживело, а о епопеји и жртвовању за потпуно непознате људе управо почиње да се снима филм, у режији Драгана Бјелогрлића. Сценарио, под називом „Чувари формуле”, за ову комбинацију трилера и љубавне драме написао је Вук Ршумовић, аутор награђиваног филма „Ничије дете”. Чекамо…

Нови замајац прича о бомби је добила после Титове смрти. За време мандата Секретара за народну одбрану адмирала Бранка Мамуле (1982–1988) поново су покренути планови о раду Винче. Овај пут, имали су и покриће: градњу нуклеарне електране у Кршком. Постојала су два напоредна програма: војни „План А” и цивилни „План Б”. Све је уприличено тако да „План Б” допуњава „План А”, да га снабдева материјалом, а уједно служи и као маска.

Ипак, до изградње прототипа никада није дошло, пошто је средином 1987. године „План А” обустављен. И „План Б” окончан је Законом о забрани изградње нуклеарних реактора из 1989. године. Коначно, уз невиђене мере обезбеђења, у новембру 2010. године, последње количине радиоактивног материјала из Винче, од кога би можда могле да се направе мање бомбе, оне прљаве, пребачене су из Србије у Русију. То је била највећа акција ове врсте у историји, а уједно и крај сна о нашој атомској бомби. Стварног или не, али остаје реченица Милована Ђиласа поводом прављења бомбе:

„Кад се нађеш у шуми са курјацима, тада мораш да завијаш.”

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник


Напиши коментар