Приче из Великог рата: Дадох му свој хлеб, немадох ништа друго да му дам


ranjenici srbiПосле очајничке битке Срба и Бугара, преносили су рањенике брдским стазама на магарцима, тако што су привезали две корпе са стране и по једног војника стављали у корпе. На једном магарцу су се нашли српски и бугарски рањеник. Француски официри су запрепашћено гледали сцену, а нарочито кад су чули да се Србин обратио Бугарину са „братко“.

– Како може да ти буде братко, кад сте се до малопре клали зубима? – упита француски официр.

– Може, господине мајоре, – узврати српски рањеник. – Може кад је овако рањен, као и ја, кад је у муци и невољи. Дадох му и свој војнички хлеб… а како да му не дам кад рече да три дана није ништа окусио.

– Па причаш ли штогод с њим? – упита официр, не могавши да се начуди толикој племенитости.

– Понешто, господине – одговори рањеник. – Ето, кад су га свег избоденог убацили у ову корпу, приметих везене чарапе, из наше, сељачке куће, па га приупитах да можда није прошао кроз моје село… Шта ћете, рат је велико зло. А могао је везене чарапе опљачкати и у мојој кући. Но ја му дадох свој хлеб. Немадох ништа друго да му дам.

(Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац-Београд, 1994.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар