Приче из Великог рата: До последњег човека


stradali vojnikОво се десило зором седамнаестог јуна на положајима код Криволака. У тренутку као да се небо проломило. Извлачећи се нагло испод покривача поручник Гавриловић угледа главу свога посилног, који журно откопчаваше шаторско крило и који рече:

— Нападнути смо. Пожурите, господине поручниче.

Он појури из шатора, опасујући револвер, и отрча топовима. Излазећи испод топлог покривача он се стресе и задрхта на свежем и оштром јутарњем ваздуху. Простор где се налазила батерија већ је био паклено обасут непријатељским артиљеријским зрнима. Све је унапред спремно било. На истоку рудела је зора, кад се борба налазила у јеку.

Гру… Грууу…

Три непријатељске пољске батерије просипале су ужасну ватру. Око седме батерије било је све гранатама разорено. Као црв, примећено је, гамиже непријатељска пешадија све ближе…

Гру.. Грууу…

Поручник Гавриловић успешно је гађао густе непријатељске стројеве, који су својим узвицима скретали пажњу на себе, да би маскирали прикривено наступање једног танког стрељачког строја, који се приближавао положају.

Гру… Грууу…

Ноге и главе, руке и утробе одлетаху у ваздух и заустављаху се на гранама високих дрвета; мозгови се просипаху и мешаху са прашином и земљом, али је батерија одолевала многобројнијем непријатељу. Само што је, свакога часа, топовске послуге било све мање. Ужасан тресак шрапнела, који су се распрскавали над главама војника учинио је да људи почеше губити свест. Војници су носили зрна за пуњење и држали их бесвесно у рукама, не знајући шта ће с њима. Гавриловић је узимао зрна од тако збуњених људи и сам пунио. Летео је на све стране. У једном тренутку он, са ужасом, примети да су му оруђа оштећена и да је дејство њихово онемогућено. Тада чу наређење:

— Понесите затвараче и повлачите се!

Он извуче затвараче, предаде их првом војнику до себе, па застаде и усред борбе замисли се. На сто корака од њега појави се онај напред истакнути, танки стрељачки строј непријатељске пешадије. Он помисли: „Наређено ми је да се повучем… Све до краја, био сам на своме месту и вршио сам своју дужност. Али… Ама зар опет да одступам?“ Грло му је било суво, дрхтао је. Затим нагло и одлучно зграби први карабин испод мртвог војника, опкорачи мали брдски топ и стаде помамно да пуца. Зраци сунца које се рађало занесоше му очи. Потом угледа цело велико и црвено сунце, које се роди иза брега. Кад узе нов рам да напуни, он осети као да га ушица секире удари у леву страну чела; затим се заљуља и падајући осети још четири удара у тело. Он затвори очи. А кад их понова, и последњи пут, отвори, он угледа зверска лица непријатељских војника, који са бајонетима ускакаху у шанац. Он скину поглед с њих и заустави га болно на оштећеној топовској цеви, која се сијала.

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар