Радосав Стојановић: „Херојство је бити свој“


radosav stojanovicСавремени човек, уз интернет и којекакве техничке направе, може стећи  утисак да му је све познато и да нема оностраног у његовом животу. Но, то је илузија.

Радосав Стојановић, песник, приповедач, романописац, објавио је недавно нову књигу приповедака „Хватање страха“ (издавач „Панорама“, Приштина) и збирку одабране љубавне поезије „Кад би љубави било“ (Клуб љубитеља књиге „Мајдан“, Костолац).

Радосав Стојановић је рођен у Крушевцу (1950), детињство је провео у Млачишту, у Црној Трави. Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини. У том граду је био професор у Гимназији „Иво Лола Рибар“, новинар и уредник листа „Јединство“ и директор Народног позоришта. Објавио је девет збирки поезије („Инословље“, „Рукопис чемерски“, „Нетремице“, „Песме последњег заноса“…), дванаест књига приповедака („Власинска свадба“, „Еуридикини просиоци“,„Записано у сновима“…), романе „Дивљи калем“, „Ангелус“ и „Месечева лађа“.

Аутор је и „Црнотравског речника“.

У причи “Смисао живота” супротстављате професионалне успехе и  личне, емотивне доживљаје, дајући предност другима, потпуно супротно  актуелном духу времена које се не бави много емотивном неоствареношћу…?

Кад човек дође у неке зреле године, неминовно себи постави питање јесам ли пуним венама прошао кроз живот или је живот минуо поред мене не приметивши ме. Који је био смисао мог постојања? Јесу ли се моје наде оствариле, и, ако нису, зашто нису? Где сам погрешио? Или је можда цео људски век устројен као једна бескрајна нада да ће се нешто важно, нешто знаменито, коренито у нашем животу догодити. Нешто што смо годинама, деценијама ишчекивали, неко духовно озарје, радост и срећа, а онда, на крају, испадне да је то био само пусти сан.

Тако се и главни лик приче „Смисао живота“, у зрелим годинама, осамљен, и духовно пуст, пресабире тражећи своју могућу тачку ослонца, коју је негде у животу испустио. Свој прави разлог бивствовања. Шта је то због чега је вредело живети? И схвата да нису то ни градитељски подухвати, нити што материјално, схвата да је све то време остао емотивно пуст, неостварен, празан, без љубави. Нада коју је полагао у откровење је ишчилела. Духовни живот остао празан. Остале су тек некоје сличице, исечци из живота, крхотине по којима пребире као да скида патину са нумизматичких новчића… И може ли се на њима засновати прича о пуном људском животу и постојању?

У причама има и мистичног, оностраног… Колика је његова улога у  животу савременог човека?

Све моје књиге су имале приче у којима су се мешали реалност и заумност. Онострано је део нашега живота, прожима га, често осмишљава, па и на свој начин креира. Да ли је то онострано део подсвести или неке свести изван нашег ума, тешко је одгонетнути. Ако смо у стању да схватимо да на овом свету, у овој реалности нисмо сами, да уз нас бораве, паралелно живе још нека невидљива бића и неке немуште силе, које нас често избаве из ситуације у коју смо несмотрено запали, лакше ћемо разумети живот и оно што нам се у њему догађа. Нема ничега случајног, нити среће у смислу да нас је послужила те нисмо у некој прилици настрадали. Тај „лични анђео“ се побринуо. Савремени човек, уз интернет и којекакве техничке направе, може стећи утисак да му је све познато и да нема оностраног у његовом животу. Но, то је илузија, ништа се није променило још из оних давних времена. Јер сва та техника може колико сутра отказати заувек, и то само на притисак једног дугмета – у Америци или Русији, свеједно. И човек опет остаје са својим прецима, кумирима, таласонима… Реците ми зашто, на пример, у нишкој Јагодин мали никакав већи обрт не функционише. Људи затварају радње, други их отворе, па опет затворе, јер нема купаца. Цео тај крај је подигнут на византијским некрополама. И Ниш је, несмотреном градњом, нарушио мир тих својих древних покојних предака, а тамо где покојници немају мира, зар га могу имати живући?

Кроз “Црнотравке” проговарате и о различитим лицима ратног  херојства… Шта видите као право херојство?

Прича „Црнотравке“ ми је послужила да једноставно сагледам и насликам морал једног времена, времена које сам и сам својим очима, као дечак, гледао. Морал времена и људи у том времену које сам лично познавао. На том се моралу и кукавличлуку појединих људи градила легенда о храбрости и недодирљивости, а у ствари реч је о наопако схваћеном моралу. Но, данас је херојство остати и бити човек. И у томе устрајати упркос свакодневним искушењима. Херојство је бити свој, а не део сумњивог морала неке корпорације, странке, глобалистичке идеје. Поштовати свакога ма ко да је и одакле да је и не посегнути ни за чије, у време када је најлакше постати људско наличје. У рату је, пак, нешто друго херојство. То ми добро знамо. Као и то како се истинско херојство, уз помоћ силе, изврће и претвара у кривицу на коју већина популације пристаје. Тако се губи национални идентитет и бришу границе између херојства и издаје.

У књизи “Кад би љубави било” су три песме које у наслову имају  Призрен. Шта за вас, који сте добар део живота провели на Косову, значи тај  град?

Прва песма „Одвешћу те у Призрен“ настала је давне 1974. године, док сам био студент у Приштини, други триптих „И одведох је у Призрен“, 1998. године, у самом Призрену, у кафеу на Бистрици, у време када се тешко могло стићи до Призрена због блокаде путева од стране албанских терориста. Трећа „И не одведох је у Призрен“ је реминисценција на претходне, написана ових година у Нишу. Њима сам хтео да затворим елипсу и сачиним медаљон своје љубави према овом граду који вазда кола мојим венама као најдивнија слика и мелодија истинског Богом дарованог живота. Помешаних религија и разноврсних националности, пребогате историје, врсних уметника заната (филиграна, свиле, сатова, ножева, пушака, источњачких предмета, посуђа, накита, златара, посластица, и чега све не)

Призрен је зрачио непатворено својом магијом и на оне који су се у њему родили и тамо живели, и на оне који су њиме пролазили, па му се душом опет враћали. Ту своју опчињеност Призреном изразио сам и другим својим стиховима, али и неколиким приповеткама, па и делом романа „Месечева лађа“. И данас годишње бар једном лахоран прођем њиме. И верујем да ћемо му се ускоро вратити сасвим.

Аутор: A. Гојковић
Извор: Народне новине


Напиши коментар