Да ли Русија прети или Западно извртање Лаврова


Lavrov (1)Како је западни коментатор извукао из контекста позив на дијалог Сергеја Лаврова и представио га као претећу поруку


Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров недавно је објавио подужи текст на тему међународних односа. У руском маниру, текст почиње опширним уводом са фокусом на историју, пре свега руску, наглашавајући јединственост њене културе, уз указивање на повезаност Русије са Европом и њену улогу у европској цивилизацији.

То је врста текста какве су некад сасвим нормално писали европски државници, али сад то могу само њихове руске колеге. Историјом оспорени, лидери данашњег Запада више нису у могућности да пишу на такав начин.

Уколико би се текст прочитао објективно и пажљиво, схватило би се да је то позив на дијалог и сарадњу Русије и Запада, засновану на једнакости и међусобном поштовању. Лавров пише:

„Не желимо сукоб са САД, ЕУ, или НАТО. Супротно томе, Русија жели да успостави најширу могућу сарадњу са својим западним партнерима. Настављамо са веровањем да је најбољи начин за заступање интереса народа који живе у Европи стварање заједничког економског и хуманитарног простора од Атлантика до Пацифика, чиме би новоформирана Евроазијска економска унија била спона између Европе и азијског Пацифика.“

Како бисмо видели ко оспорава такву сарадњу, ваљало би прочитати недавни чланак Натали Нугеред (Natalie Nougayrède; на слици испод), озбиљног заступника интервенционизма и неког за кога се може рећи да је на „либералној левици“ атлантистичког спектрума. Глас Нугередове је утицајан, пише за Гардијан, а раније је била главни и одговорни уредник Монда, новина за које многи и данас сматрају да су најутицајније у Европи.

Поднаслов њеног чланка назначава све оно што ће касније рећи. Наиме, она тврди да Лавровљев текст показује да „Путин (а ко ће други?) жели историјско поравнање у своју корист“. Неуморно сам у Лавровљевом тексту тражио било шта што би могло да укаже на тако нешто и нисам ништа нашао. Нигде у тексту Лавров не говори да Русија (или Путин) потражује такво поравнање. Оно на шта позива у свом чланку је нешто сасвим друго: конструктивни дијалог између Русије и Запада.

Хоће ли Русија дестабилизовати Европу?

Нугередова затим наставља овом невероватном опаском:

„Лавров то врло јасно ставља до знања. Оно што Русија жели није ништа мање од фундаменталне промене: формалног уговора заснованог на европској безбедносној и политичкој архитектури. Даље се у поруци показује да, ако Русија то не добије, онда неће бити стабилности на европском континенту. Главна реченица у тексту је ова: ‘У последња два века, сваки покушај уједињења Европе без Русије и против ње је неминовно водило до страшних трагедија’.“

natalinugered02

Очигледно значење овога је за Нугередову врло јасно: Русија ће дестабилизовати Европу. Али те речи су двосмислене: нигде у њима се не види да Русија прети дестабилизацијом Европе. И то је прва ствар која би требало да нас упозори да није све како изгледа.

Почнимо са тим наводним цитирањем Лаврова. Он није рекао оно што је Нугередова разумела да је рекао у „својој кључној реченици“ да је „у последња два века сваки покушај уједињења Европе без Русије и против ње неминовно водио у страшне трагедије“. Ево шта је заправо рекао:

„У последња два века сваки покушај уједињења Европе без Русије и против ње је неминовно водио до страшних трагедија, чије су се последице превазилазиле уз велико учешће наше земље“.

Лавров је поменуо „трагедије“, попут разних ратова у 18. веку којима су се оспоравале реформе Петра Великог, затим Наполеонове инвазија на Русију 1812, затим Кримски рат и, на крају, Први и Други светски рат. Нигде Лавров није запретио Европи да ће је Русија дестабилизовати ако не добије оно што жели. Он је једноставно изнео историјску чињеницу да се сваки покушај изоловања Русије и њеног избацивања из Европе завршавао катастрофално и да је Русија била та која је то сваки пут превазилазила.

Што се тиче аргументса Нугередове да Русија захтева „формални споразум науштрб европске политичке и безбедносне архитетктуре“, Лавров то нигде не помиње. Штавише, пише да „Русија тражи најширу могућу сарадњу са својим западним партнерима“ и да „не тражи сукоб са САД, ЕУ или НАТО“.

Пошто је потпуно погрешно представила Лаврова, Нугередова наставља у истом маниру:

„Главни Лавровљев аргумент је да је после 1991. требало ‘успоставити нове темеље за европску безбедност’, те да је сада време да то учинимо ‘ако желимо да превазиђемо системске проблеме између Русије и Запада’.“

Шта је заправо рекао Лавров?

Ево шта је Лавров заправо рекао:

„Имали смо практичну прилику да исправимо европску подељеност и имплементирамо сан о европском заједништву, за који су се многи мислиоци и политичари залагали, укључујући и француског председника Шарла де Гола.

Русија је била потпуно отворена за ову опцију и сходно томе је проследила многе предлоге и иницијативе.

Логично би било да успоставимо нове темеље за европску безбедност тако што ћемо учврстити војне и политичке компоненте ОЕБС. Владимир Путин је у скорашњем интервјуу за немачки магазин Билд изјавио да је немачки политичар Егон Бар предложио сличан приступ.

Нажалост, наши западни партнери су другачије изабрали. Одлучили су да прошире НАТО на исток као и да свој геополитички утицај што више приближе руским границама.

То је суштина системских проблема који су довели до погоршања односа Русије са САД и Европском унијом.

Треба обратити пажњу на то да је Џорџ Кенан, архитекта америчке политике сузбијања утицаја СССР, у својим позним годинама рекао да је ширење НАТО на исток било ‘трагична грешка’“.

lavrovkeri09

Док Лавров жали због грешке Запада да прошири НАТО на исток – за шта су се залагали и амерички министар одбране Вилијам Пери и многи други током 90-тих – нигде није навео да жели да види уништен НАТО или замењен неким другим безбедносним уговором, као што Нугередова наводи. Заправо, Лавров категорички одбацује оптужбе за „ревизионизам“, односно да је Русија претила да угрози тренутни међународни поредак:

„Западна пропаганда по навици оптужује Русију за ревизионизам и наводну жељу за уништењем успостављеног међународног система, као да смо ми били ти који су бомбардовали Југославију 1999. упркос Повељи УН и Хелсиншким завршном споразуму, као да је Русија била та која је игнорисала међународно право нападом на Ирак 2003. и искористила резолуције Савета безбедности УН како би свргла режим Муамера ел Гадафија у Либији 2011. Има много примера.“

Оно на шта Лавров заправо позива су сарадња и дијалог:

„Поуздано решење за проблеме широм света може се постићи само озбиљном и искреном сарадњом између водећих држава и њихових организација не бисмо ли се ухватили укоштац са заједничким изазовима. Таква интеракција би требало да укључи све боје модерног света као и да буде заснована на културолошкој и цивилизацијској различитости и да, на крају крајева, одражава интересе кључних делова међународне заједнице“.

Коме је намењен Лавровљев есеј

Нугередова је изврнула Лавровљеву понуду за дијалог и од ње направила претњу Русије по стабилност Европе уколико не добије оно што жели. И Нугередова без околишања тврди шта Русија жели иако она то не каже сасвим директно: нови паневропски безбедносни систем који би заменио НАТО а којим би управљала Русија, што би јој омогућило да доминира Европом и прети ‘експанзионизмом’“.

Русија није изнела такав захтев нити се он појавио у Лавровљевом тексту, али то Нугередову не спречава да то тврди. Штавише, како би улепшала своје тврдње, Нугередова се користи старим пропагандистичким триком, селектовањем и скраћивањем цитата и извлачењем из контекста.

Лавровљев есеј је занимљивији због много других разлога од оних које она наводи. Чланак је вероватно написан као допринос дебати унутар руских политичких и дипломатских кругова по питању будућег правца Русије. И то би, само по себи, требало да буде веома занимљива чињеница. Тај текст барем делимично шаље поруку оним из руске политичке и дипломатске елите који су опијени евроазијством и који су у основи одустали од од идеје сарадње са Западом.

Чланак нема никакве везе са погледима о којима пише Нугередова. Он се односи на оне конзервативце унутар руске владе који су на корак од тога да буду позападњачени и који желе бар трачак веза са Западом. У чланку се наглашава да у културолошком, историјском и географском смислу Русија јесте европска земља.

Да је то циљ текста показује и осврт унутар њега на Лава Гумиљова, интелектуалног оца евроазијства за којег многи кажу да пориче европски идентитет Русије. У тексту се помиње са учтивошћу, али и са омаловажавањем:

„Такође нам је познат алтернативни поглед који нам нуди цењени историчар и етнолог Лав Гумиљов, који је веровао да је монголска најезда подстакла појаву новог руског етноса и да нас је Велика степа стимулисала у развоју.“

Лавров је веома далеко од слепог, послушног, безумног технократе који извршава Путинова наређења, или барем Нугередова мисли да јесте. Он се у чланку заправо легитимише као лојални, патриотски и конзервативни западњак, који је све забринутији због растућег утицаја евроазијског става унутар руске владе. И то је у складу са оним што знамо о Лаврову. Њему су, као министру инистраних послова, у фокусу САД, Европа и Блиски исток, односно Запад и његова периферија. Сходно томе, Кину и остатак Азије он посећује много ређе.

rusnaci

Нугередова се ту потпуно изгубила и никако није у стању да то схвати. Али то не оправдава начин на који је она Лавровљев есеј, који позива на дијалог и сарадњу, претворила у претње. Цинични методи којима је извртала његове речи показују да је она ипак знала шта ради.

Иронично је што њено изврнуто представљање понуде руског западњака даје ветар у леђа заговорницима евроазијства и што то она нити нико попут ње на Западу неће разумети.

Извор (руски језик): Russia Insider
Превод: Андреј Цвијановић
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар