Петар Сарић: Косовске Србе краси стрпљење


Петар Сарић, песник, приповедач и романописац, живи и ствара на Брезовици
Петар Сарић, песник, приповедач и романописац, живи и ствара на Брезовици

-Овде се са сумњом рано устаје и касно одлази на починак. –Мука и нада верују да ће, једног дана, ућуткати једна другу. Кад мука загалами, нада се утиша; кад је нада гласнија, мука се примири.-Али се надам да поново нећемо гинути за Косово, да га нећемо ослобађати од једног освајача, већ од мржње! -Човек ће морати да победи мржњу, каже Сарић

Песника, приповедача, романосписаца Петра Сарића којег сматрају најбољим приповедачем у послератној књижености српског југа не треба посебно представљати. За роман „Сара“  прошле године је добио престижну награду „Меша Селимовић“ коју  додељују „Вечерње новости“ најдаровитијим ствараоцима. Добитник је и Вукове награде. Сарић је рођен у Тупану у Црној Гори, али је највећи део живота провео на Косову и Метохији, где и данас живи и ствара – на Брезовици.

Никада није ни помислио да напусти кућни праг, а и како би му то пало на памет кад га највиши планински врх Шар-планине, Љуботен гледа са свих страна… Недавно је, са супругом, боравио у Канади код своје деце, али се после два месеца силно ужелео крајолика својих очију и душе који инспиришу тако и толико да се досеже и сам врх у књижевности. Петар Сарић је за „Јединство“ дао интервју о неким питањима живота и књиженог стварања на Косову и Метохији.

Господине Сарићу, Ви сте стваралац из енклаве; фигуративно и  стварно, писац иза жице. Реците нам, зато, како је за писца стварати  у таквом окружењу, где мира има и нема?

-Има тренутака кад помислим да ми, што се писања тиче, нигде није тако уређено као овде. Међутим, таква помисао наиђе сама, и не питајући, и не најављујући се. Она је, као да сам је звао, постала моја. Па ипак, кад се она одомаћи, видиш да од ње нема одбране.

Остало ми је једино да сумњам у њу. И у себе. Овде се са сумњом рано устаје и касно одлази на починак. А кад наиђе ноћ, у којој се колико-толико спавало, онда помислиш да нешто није у реду. Ових дана са супругом био сам у Канади, код наше деце. Остали смо два месеца. Тамо смо уживали у погодностима какве нисмо знали да постоје. Томе су допринела наша унучад: Исидора, Софија, Филип и Марија. Али потоњи дани су нам се одужили: једва смо чекали да  се вратимо на Брезовицу. И први пут смо схватили да Брезовица и  Косово нису пакао, па смо одмах почели, место те страшне речи, да тражимо другу. Захваљујући нашим малим унуцима, Дамјану (3) и Давиду (1), који живе с нама, сигурни смо да ћемо ту реч наћи.

Шта Вас оптерећује и мучи, а шта мотивише у раду ових 16-17 година од ратне 1999. године ?

-Мука и нада верују да ће, једног дана, ућуткати једна другу. Не знам шта би остало кад би једна, или друга, ишчезла. Кад мука загалами, нада се утиша; кад је нада гласнија, мука се примири. Оне се, као да раде једна за другу, стално смењују. Без једне не би било друге, као што без светлости не било таме, ни таме без светлости. Без њих – да се држим Вашег питања – не би имало шта да нас мотивише. Не би било живота који познајемо.

Колико се на Вас односи стара српска изрека која каже: ”Одакле си,  одакле ми је и жена”?

-Да, то је лепа, шаљива, али исто толико и истинита, изрека. Ја је у потпуности прихватам. Брезовицу, и Косово, сматрам својим  другим завичајем. А оном ”првом” завичају, у ком сам рођен и у ком сам одрастао, ништа тиме није ускраћено: са ове (и временске и просторне) даљине чешће му се, у мислима, враћам, но да сам, за стално, остао у њему.

У чему је суштина останка и опстанка српског народа на Косову и  Метохији? Какав је то човек косовски Србин?

-У томе што верујем да је оно, чак и данас кад је можда горе но је икад било, незамисливо без српске историје, културе… Чекали смо пет стотина година да Косово буде ослобођено од Турака. Јевреји су, свој ослобођени Јерусалим, чекали много дуже. Али се надам да поново нећемо гинути за Косово, да га нећемо ослобађати од једног освајача, већ од мржње! Колико ће то наше ново чекање потрајати, сами Бог зна.

Косовске Србе краси стрпљење које је исто што и мудрост. Историју Косова, без њих, немогуће је научити.

Добитник сте престижне књижевне награде ”Меша Селимовић” за  роман ”Сара” коју ”Вечерње новости” две и по деценије додељују  најдаровитијим ствараоцима. Шта поручујете овим делом?

-”Сара” је проза на ком сам дуго радио. На једној страни је љубав, на другој поделе и мржња. Ватра и вода. Само што та вода не гаси  ватру. Могуће је да је распирује. Таква је и Сара: она носи и физичку и духовну лепоту. Њено физичко лице не би било тако лепо без духовног; њено духовно лице не било тако лепо без физичког. Све моје љубави сабране су у њој. Кад неко дело добије значајну награду, многи читаоци склони су да то дело прогласе бољим од ненаграђеног. А време – за које је речено да је непоткупљиво и, зато, непогрешиво – често стане на страну незапаженог дела.

 Изјавили сте негде да је породица лука спаса за бродоломника.  Шта се, према Вашем мишљењу, дешава са породицом у Србији, зашто губи снагу и зашто јој се конци кидају?

-Ако је породица здрава, здраво је и друштво. Рак рана једног друштва је уништена породица. То друштво, с таквом породицом, победило је само себе. А то је најгори, и коначни, пораз. Кад наиђу зла времена, породица је та која нам омогућава да преживимо, да не полудимо. Породица је корен сваког друштва: да ли ће олуја оборити стабло, зависи какав му је корен. Тај корен, код Срба, још увек није труо.

И овде, у Сиринићкој Жупи, бију снажни ветрови, али ми, захваљујући шарпланинским венцима, више чујемо буку иза тих венаца но што се рвемо с олујом. Здрава породица брани и од насилника и од буке.

Како сте се осећали у време ”битке за манастире” прошле јесени,  односно захтева Приштине да уведе Косово у УНЕСКО, и да ли сте  веровали у позитиван исход?

-То је оно што ме највише храбри. И порушени манастири су неуништиви. Неуништив је, тако, Акропољ… И да је одлучено да манастире чувају исти они који су их рушили, који их руше и који ће их рушити, не би била уништена мисао о њима. Човек ће морати, пре но изазове општу катаклизму и свој коначни нестанак, да победи мржњу, то јест самог себе. Тада, ако у томе успе, ни манастире неће имати од кога да чува…

Верујете ли у повратак?

Верујем.

Како сте успели да сачувате свој завичајни говор у средини у којој  се другачије говори?

-Свој завичајни говор сачувао сам тако што ми није падало на памет да га чувам. Јер тај говор је лек, посисан с мајчиним млеком. Те речи саме се памте. Остати без неке од њих, било би као да су ти ампутирали неки део тела.

Аутор: Славица Ђукић


Напиши коментар