Приче из Великог рата: Докторова рана


srpski vojnici odmorТек што је ђувеч почео да крчка у фуруни једне хлебарнице уз друм, кад над Рекавцем тресну аустријски шрапнел. За Николу кувара било је то разочарење. Ђувечу је претила опасност да доживи неславну судбину. Насечена паприка и црвени патлиџан, које је Никола уз пут брао више из ината („баш да га Шваба не поједе!“), изабрано и сложено месо – све је то сад долазило у питање. Тек што је проврио па да крчкање престане – то је заиста најгоре што једном ђувечу може да се деси. Кувар Никола је стајао крај усијане фуруне и претворио се у уво: хоће ли треснути још који шрапнел, или је ово само неки „залутали“. Зачу се тресак и другог, и трећег и четвртог… Значи: Шваба гледа! Гађа оно што види. Тукло је варошицом. Николи се чинило да је све то над фуруном. Ђувеч се баш сад крчкао. Рат је рат. Он је према ђувечима немилосрдан…

Иако су шрапнели учестали, Никола, онако узаврели ђувеч извуче из фуруне. Напољу неописив кркљанац. Шрапнели су унели пометњу међу трупе и избеглице. Све је већ бежало друмом: пешаци, артиљерци, коморџије (највећа сметња при сваком бегу) и избеглице.

Воловска кола претурила се у јарак поред закрченог друма; из њих поиспадали плави душеци. Преко њих се саплео вранац на коме је седео поп. Зачас се господин попа нашао на ледини између душека. Каре закачише пољску кухињу, врела кромпир чорба пљусну по коморџијама који закукаше из свег гласа.

С ђувечем који му је био готово уз браду јурио је Никола, гурајући лактовима све на које би наишао, није марио за чинове. Мајор га опаучи сабљом по леђима, па и испод леђа. Николи је ово изгледа био подстрек да снажније груне напред. Варошанке, опет, прекореше га да није каваљер, јер не води рачуна о слабијима! У једном тренутку дође му да баци ђувеч, да потрчи брже. Помисли на свог доктора који је остати без вечере! Док је кувар Никола био у хлебарници, ја сам у дворишту разговарао са колегом. Усред реченице, наш разговор прекиде први шрапнел. После тога, разуме се, нисмо више говорили. Обојица се за часак докопасмо коња и убрзо се и сами нађосмо у општем трку. Мени се учини да би можда било боље да скренем с друма на коме је врило. Скренух у страну, преко ледине. Само су до те идеје пре мене дошли и други.

У једном тренутку сам се нашао укљештен међу неколико војника – посилних. Они су безглаво бежали с мањеркама. Из ових се пушио недовршен ручак. Са коњићем гурнух међу њих, узенгијама закачих неколико мањерки. Потмуло залупаше као продерана звона. Баш тада, учини ми се над главом тресну још један шрапнел. Скупих се као да ми се сместио за врат, снажно одгурнух посилног који ми се с мањерком испречио на путу, пробих се.. Осетих у десној нози потмули бол и врелину. Поче да се слива низ камашну.

Помислих да сам рањен и да је то врело крв. Бол нисам осећао. По причању ратника знао сам да при рањавању бола скоро готова да нема, почиње тек кад се рана „олади“. Откуд да сад допаднем ране? Ако паднем непријатељу у руке? Пред очи ми искрсну слика логора, повратак кроз поробљену земљу… Колико ме је срамоте чекало! Низ десну ногу стално ми се сливало. Врело!… Нисам имао храбрости да је погледам. Можда је размрскана! Учини ми се да ме већ хвата несвестица и да ћу пасти… Не, не, не смем више да оклевам. Да погледам. Треба да сјашим, да се превијем, крв да зауставим.

Обузе ме и гордост: лекар па рањен! „Био сам рањен у ногу!“ Сад ми се чинило да ногу могу да покренем. Значи није размрскана. Дубља рана? Можда је повређена нека од артерија? Толико цури кроз камашну… Врелину сам још увек осећао: рана се, дакле, још није „оладила“. Укриво сагох главу, накренух се улево и погледах: низ камашну се сливала брашњава чорба, а на ципели је лежало неколико зрна пасуља. Сетих се да сам до малопре безобзирно крчио свој пут кроз гомилу посилних! Они су носили пуне мањерке. У некој од оних које сам закачио узенгијом морао је бити пасуљ – врео, још недокуван. Стресох са своје „рањене“ ноге преостала зрна пасуља. Потегох напред…

(др Александар Костић, „Ведрине у олуји – приче са Солунског фронта“, Партизанска књига, Београд, 1984.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар