Славица Ђукић: Приповести „Хватање страха“ Радосава Стојановића


Радосав Стојановић
Радосав Стојановић

Између ратних страдања и биолошког нестајања.

У време када је најлакше постати људско наличје потребно је поштовати свакога, ма ко да је и одакле да је, и не посегнути ни за чије, каже Стојановић

Једнако познат, занимљив и читан као песник и као приповедач књижевник Радосав Стојановић објавио је, крајем прошле године, у издању приштинске „Панораме“ најновију збирку приповедака под насловом „Хватање страха“ која је  добила високе оцене књижевне критике. Књижевни критичар, професор др Горан Максимовић је као члан жирија награде „Меша Селимовић“ сврстао ово Стојановићево дело међу пет најбољих књига у 2015. години. Максимовић каже да збирка приповедака „Хватање страха“ Радосава Стојановића на оригиналан начин приказује парадоксе савременог живота разапетог између ратних страдања и тихог биолошког нестајања читавих покрајина и народа.

 А ја луд за мојом Црном Травом

Изразито продуктиван књижевни стваралац Радосав Стојановић, који пише свакога дана и за којег је дан пропао ако ни слово није написао, и осећа тескобу у томе дану која измиче само у тренутку кад поново узме перо у руке, написао је 22 нове приповести инспирисане људима и догађајима из света свога бивствовања. А временски оквир у који су приповести „Хватање страха“ смештене је овај данашњи али и онај пређашњи који сеже  уназад   неколико деценија у прошлом веку. Његове питке приповетке, иако приповедају о појединцима, читаоцу предочавају карактере, обичаје, говор и менталитет људи и крајева из којих потичу његови јунаци.

Стојановић се свом завичају Црној Трави, као и Косову и Метохији где је провео тридесет најбољих година свога живота, одужио бројним поетским и прозом делима. Родном крају Црној Трави и Млачишту на југу Србије, где су села испражњена и пред биолошким нестајањем, али и српској лексикографији, оставља и Црнотравски речник као  највреднији писани споменик у издању Српске Академије наука и уметности. У збирци   приповедака „ Хватање страха“ у истоименој приповести, сачувао је од заборава и породичне ликове као што су прадеда Јосиф и прабака Роса, сликовито приказавши  цео њихов живот на само неколико писаних страница. У овој приповести Стојановић из угла деде Јосифа или, како се у сеоцету у коме је он живео, ко зна из којих разлога „лакше“ изговарало његово име, деде Јосима, поставља нужно, а можда и универзално питање које се  човеку  намеће на крају животнога века: Да ли је све урађено како треба? Деведесетогодишњак деда Јосиф, Црнотравац, мајстор грађевинар, пребирајући по своме животу често се враћа у младост размишљајући да ли је било боље да је остао у великом граду или што се вратио у своју Црну Траву. Ево сижеа те упитаности деда Јосифа:

-Могао сам да купим било коју парцелу од Теразија до Славије, да саградим кућу, а ја луд за мојом Црном Травом – говорио је, с тугом у гласу, кајући се у својим деведесетим годинама видећи како се његов родни крај празни, како је запустео, за којим је он у свом животу толико чезнуо да му се врати. Градио је владарске палате, зидао велике зграде, дворце, монополе, банке, а његови сестрићи Аризоновићи подизали фабричке димњаке, без скела, по целом Балкану. И на крају пута – вратио се у Жутине.

Бити свој а не део сумњивог морала

Једна друга приповест „Смајов бицикл“, написана у једном даху, говори о упачатљивом лику из Приштине, Исмаилу Муртурију, разносачу дневних новина на српском и на албанском језику, приштинског „Јединства“ и „Рилиндије“. Запажена је и емотивна приповест „Путуј, Ема, са звездама“ у којој јунакиња приче докторка Ема, на својој самртничкој постељи, исцрпљена од најтеже болести данашњице, којој је још само мисао неугашена и здрава остала, успева да призове једну давну љубав која је оставила трага у њеном животу,  и који је неким случајем, ако случајности уопште има, дошао и био са њом управо у тренутку њеног издисаја. Ова прича има посебну вредност јер крепи веру и наду да се праве љубави ипак не дају заборавити и да неумитно остају забележене негде у васељени.

У збирци „Хватање страха“ аутор питање морала смешта у време када је био дечак. Када је својим очима гледао људе из своје средине који су на кукавичлуку градили легенду о храбрости и недодирљивости. – У ствари реч је о наопако схваћеном морлу. Но данас је херојство остати и бити човек. И у томе устрајати упркос свакаквим искушењима. Херојство је бити свој а не део сумњивог морала неке корпорације, странке, глобалистичке идеје. Поштовати свакога ма ко да је и одакле да је и не посегнути ни за чије, у време када је најлакше постати људско наличје, каже Стојановић.

Да подсетимо само на део књижевног стваралаштва, на приповедну прозу, књижевника Радосава Стојановића који је до сада написао књиге приповедака: Аритонова смрт(1984), Апокрифне приче (1988), Мртва стража (1988 и 1997); Крај света (1993), Господар успомена (1996), Живи зид (избор, 1996), Молитва за дечанску икону (1998), Христови сведоци (2001), Црнотравске приче (избор, 2002), Власинска свадба (2004), Еуридикини просиоци (2007) и Записано у сновима (2013).

Штамањем приповедака „Хватање страха“ Радосава Стојановића издавачка продукција приштинске „Панораме“ богатија је за једно вредно и оригинално дело које је истовремено важан прилог савременој српској књижевности.

Аутор: Славица Ђукић


Напиши коментар