Србски језик и ћирилица као званични језик и писмо


cirilica3Чланом 10. Устава Србије утврђено је да је у Србији у „службеној употреби“ Србски језик и ћириличко писмо.

Ставом 2. овог члана Устава утврђено је да се „службена употреба других језика и писама уређује… законом, на основу Устава“. То посредно значи да латиница није редовно службено писмо, односно да се употребљава само у случајевима који су утврђени посебним законом.

Ово јасно подразумева да латиница није писмо Србског језика и да се употребљава само у случајевим примене других језика као службених језика. У суштини, иако није детаљније утврђено шта се сматра под „службеном употребом“, ипак је само по себи јасно да службена употреба ћириличког писма у смислу ове одредбе подразумева укупну јавну употребу ћирилице као званичног писма Србског језика, односно да употреба Србског језика подразумева обавезну употребу ћирилице.

Та обавеза односи се, дакле, не само на државну управу и администрацију, него на све субјекте (правна и физичка лица) који на било који начин у јавности употребљавају Србски језик (нпр., средства информисања, предузећа и друге организације); физичка лица могу приватно употребљавати било који језик и писмо, па и Србски језик писан  хрватском латиницом, нпр., али када се обраћају државној управи и администрацији и јавности уопште – морају употребљавати ћирилицу.

Закон о службеној употреби језика и писма није усклађен са Уставом и његове одредбе о службеној употреби језика и писма не одговарају смислу наведених одредби Устава. Међутим, закон који није усклађен са Уставом не примењује се, а законодавац крши основна правила правне државе због тога што није на време ускладио закон са Уставом. Но, то свакако није урађено без „задње намере“, очито је.

Чак ни државна управа не примењује доследно званично писмо. Упркос јасној уставној обавези, у МУП-у је, на пример, тек однедавно извршена допуна правилника о регистрацији моторних возила и омогућено је возачима да, по посебно исказаном захтеву, могу добити, на пример, возачку дозволу исписану ћирилицом?! (Као да је правилник МУП-а важнији од Устава?!) (Но, ако највиша власт не примењује најважније одредбе Устава о државном суверенитету и интегритету, шта друго можемо очекивати у вези са применом одредби о језику и писму!)

Посебан проблем је однос лингвистике и филологије као науке према Србском језику и писму. Ту још преовлађује  „југославенска“ концепција „српскохрватског“ језика и равноправности два писма (србска ћирилица и крватска латиница?!). Наведено је већ: да је Матица српска издала правопис по којем је и латиница утврђена као равноправно србско писмо, што је у директној супротности са Уставом и наноси немерљиве штете у систему образовања; да је србистика (србска филологија) тек у повоју…

Србска ћирилица је најлепше и насавршеније писмо света. (Постоје озбиљне научне индиције да она потиче од винчанице – 22 графема у винчанском писму и србској ћирилици су истоветна и означавају исте гласове – Р. Пешић!).

Ћирилицу је Св. Владика Николај звао светим писмом. Међутим, она се налази у нашој отаџбини Србији у изумирању, јер нико, ни држава, ни култура, ни грађани немају разумевања за чињеницу да је писмо матичног језика један од основних симбола националног идентитета и да је ћирилица због тога постала и најважније и најтеже политичко питање у Србству. Ћирилица нас везује за винчанску културу и тзв. винчаницу и одређује наше порекло које су нам германи и англосаксонци украли, сакрили и порекли.

И данас они јашу на идеји замагљивања србског порекла, поништавању идентитета и историје. Није ли сумњиво што су сви поробљивачи Србије кроз историју прво укидали ћирилицу и што то и данас раде?!

Корен писмености у винчанском писму Однос према србском језику и србском писму ћирилици је лакмус папир стања духа нације према неонацистичким захтевима за промену свести Србства и ревизији историје, што све води смишљеном укидању идентитета Србства и националог кода.

„Јевроунијаћењем“ треба да се прикључимо западнокатоличкој цивилизацији, да се добровољно изопштимо из  источноправославне цивилизације, да изгубимо државност и национални идентитет – а да се никад не прикључимо  ЕУ… (Камо среће да бар остваримо тај циљ!)

И да нема одредбе чл. 10. Устава Србије, којом је утврђено да је ћирилица званично писмо Србског језика, лингвистички и научно посматрано ћирилица је једино писмо СЈ. Друго је питање какав је однос власти према Уставу као врховном (системском) закону и какво је стварно стање СЈ и писма. Њима је СЈ и писмо, изгледа, последња рупа на свирали.

А србска лингвистика је још под преовлађујућим утицајем комуњарске сербокроатистике и антисрбског новосадског договора, па није чудо што САНУ, како је већ речено, још издаје речник непостојећег „српскохрватског“ језика, што Матица српска издаје неуставни правопис М. Пижурице. Такав правопис већ одавно трује србску школску омладину и цео образовни систем.

Србско јавно мнење моделишу медији у већинском власништву страног капитала, првенствено Сорошевог, и оно је под огромним утицајем другосрбијанске филозофије, која се темељи на: титоистичком  „југославенству“, примени хрватског  становишта и културног обрасца и прихватању србског духа самопоништавања (М. Ломпар).

Такву јавност ни „бригеша“ није за СЈ и писмо. А језик и писмо су основа националног идентитета сваког народа, па онда вера, митови, историја, култура, обичаји…

Шта ће нама други непријатељи када ми сами не држимо до себе и свог сопства?! У србској лингвистици покренуто је питање оснивања тзв. србистике (србске лингвистике), али она није прихваћена од оних у САНУ и у политици, који нама капу кроје која није за нашу главу. (Главни покретач србистике је проф. др Петар Милосављевић.)

Па ни сви србистичари нису сагласни о коначној стандардизацији књижевног СЈ и његовом писму. Постоји једна мања група србистичара који се одавно веома стручно и ангажовано боре за заштиту ћирилице, међу којима је један од најангажованијих проф. Драгољуб Збиљић. Али се, колико је аутору овог текста познато, од познатих књижевника до сада се само М. Данојлић недавно јавно и децидно изјаснио да је ћирилица једино србско писмо…

Дакле, тужна је прича о стању и судбини СЈ и писма. Измишљене нације краду и преименују СЈ, чиме се у ствари  стварају услови да се покраде и србска културна баштина до краја. Државна власт признаје у дужем континуитету  крватски, бошњачки, црногорски и македонски (на реду су буњевачки, војвођански и…), трајно сакатећи СЈ. Речено је већ да јавност још није званично обавештетна о последицама активности С. Угричића, бившег директора Народне библиотеке Србије, на измени језичког кода. Упркос томе идаље је у већинској примени латиница асрбска култура ради у корист крватскекултуре.

Из ЕУ су већ стигла упозорења да један језик не може имати два писма и да Србија у оквиру аспирација за прикључење ЕУ треба на време да реши и то питање. Ни један језик на свету нема особину тзв. двоазбучја (два паралелна писма) , осим СЈ (кинеска и јапанска писма имају, према мишљењима стручњака, само више различитих верзија или варијанти  истог писма). Србски језик има још нерешен проблем коначне  стандардизације изговора: постоје дваизговора, ијекавски и екавски – да сада не улазимо у проблем икавског изговора као србског.

Зато што стандардизација књижевног СЈ није завршена. Јер се о томе не брине ни САНУ, ни остале надлежне културне и лингвистичке институције, а богами ни народ као власник СЈ од којег му зависи идентитет. (Мора се истаћи да је прво руководство ослободилачког покрета Срба у БиХ и оснивача Републике Српске учинило значајан покушај у стандардизацији СЈ усвајањем екавског изговора као стандарда, али је антисрбска инерција покварила и тај посао.)

Крађа СЈ и ћирилице је предуслов оне неонацистичке промене свести Србства. Рекосмо већ да је Св. Владика Николај  ћирилицу звао светом. Све србске књиге староставне написане су ћирилицом. Наша душа је ћириличка,  јер је ћирилица и црквено односно духовно, православно писмо. Осим тога, ћирилица нам је и веза са винчанском културом и са аутохтоном историјом Србства.

Дакле, нису тачне тврдње латинизатора да није никакав проблем то што у правопису Матице српске стоји да је и  латиница србско писмо. Правописом се не може решавати питање писма, а поготово не у спротности са Уставом. Пошто се тај несрбски правопис користи у процесу образовања, он врши индоктринацију младих и чини немерљиву националну штету србском народу. Тачно је да су латиницом писали Срби католици, али је тачно и то да су они били насилно покатоличени, да им је латиница првобитно била наметнута, као и то да више нема Срба католика (извињавам се искрено свим преосталим Србима католицима уколико их заиста има!). То, дакле, не може да буде никакав основ за тврдњу да је и латиница србско писмо. Латиница јесте тзв. историјско србско писмо, јер су њоме писали (и нажалост још пишу) и Срби православци (они раније зато што име је била наметнута, а ови данас зато што нису довољно Срби).

То што су Срби православци под притиском написали латиницом представља нераздвојни део србске културне баштине. За ово што ови други по слободној вољи написаше латиницом не би била никаква штета ако би се и искључило из србске баштине (њиховом вољом, на пример, или на неки други начин, није важно). Ко неће да буде Србин – и не треба га рачунати Србином нити жалити за њим. Ћирилица је прастаро писмо и, према мишљењу многих истакнутих научних радника (из делатности аутохтоне историје, етнографије и филологије) вуче корене из винчанског писма. Наша ћирилица из славјаносербског језика је за многе Србе најлепша и највише србска (уз мале корекције). Међутим и ћирилица у Вуковој редакцији је добро и лепо писмо. Треба се подсетити да се из старих србских календара очитује да су Срби писали ћирилицом и пре Ћирила.

Сви прави Срби треба да пригрле нашу свету ћирилицу као једино званично писмо, јер је лингвистички аксиом да нема језика са два писма. Опредељење за ћирилицу у данашњем србском невремену јесте политичко питање првог реда, јер се на њој темељи национални србски идентитет који је озбиљно угрожен нашом небригом и притисцима вековних непријатеља…

Ватрослав Јагић, један о најзначајнијих филолога слависта, је у уџбеницима за хрватске гимназије, записао невешто срочену поделу словенских писама (и најученији Хрвати дуго су учили правилно коришћење Србског језика и никада га нису добро научили, па су почели намерно да га кваре како би се разликовао од србског):

„Slovjeni imaju za pisanje svoga jezika, točno i pravo govoreći, ne dvoje, nego troje pismo: a) pismo čisto-slovjensko, iliti naprosto slovjensko tj. glagolicu, b) pismo gerčko-slovjensko, iliti tako zvanu ćirilicu i c) pismo latinsko slovjensko iliti tako zvana hervatsko, češko i t.d. – latinica“. (Он, дакле, не помиње латиницу као српско писмо, како би, на жалост, хтели многи данашњи Срби.)

Предлог Магацин-а:

Оно што је на латиници, није српска баштина?!
Андреј Фајгељ: Осам заблуда о ћирилици

Аутор: Видоје Марјановић


Напиши коментар