Живот и прикљученија краљевог библиотекара


ruzic_ilustracija-00Како је ужички професор Добросав Ружић успео да у вихору Првог светског рата спасе један од најдрагоценијих споменика српске културе и писмености…


Крај септембра и почетак октобра 1915. године. Ка југу се повлаче краљ, министри и саветници, готово цела државна управа. Суочени са сломом државе, у Народној библиотеци у сандуке пакују рукописе, инкунабуле, све збирке које представљају вредност. Тада се у Крушевцу нашао Добросав Ружић, пријатељ Петра I Карађорђевића и некадашњи дворски библиотекар. У Тополи је од краља лично добио два дрвена сандука пуна хартија, углавном списа из дворске архиве. Како није било времена да се то одмах прегледа, Ружић је сандуке понео са собом, у Крушевац, с тим да их касније преда Народној банци. Стигао је да их отвори тек 5. октобра.

Прелиставао је хартије из сандука, уобичајене за дворску архиву, и у њима ничег претерано значајног. Одложио је сандуке док не нађе начин да их испоручи банци. За почетак је, прво, требало да сазна где је Народна банка, што је био податак који се мењао на сваких неколико сати. У Крушевцу је провео наредних неколико дана. Непријатељ се приближавао граду. Две недеље после првог претурања по архиви, неки ђаво није му дао мира. Извукао је сандуке и поново почео да их прегледа. Зауставио се на нечему за шта је у први мах мислио да је обично јеванђеље писано за богослужбене потребе у време кнеза Милоша.

Орнаменти Глигорија дијака

Две недеље раније, ти мастилом пагинирани листови једноставно су му прошли кроз руке. Погледао их је и одложио. Некада их је негде видео, али на то није обраћао пажњу. Сада је препознао орнаменте писара Глигорија дијака. И иницијале. Иницијале јеванђелистара писаног за хумског кнеза Мирослава, 1185. године. Оног које је краљ Александар Обреновић 1896. године добио од братства манастира Хиландар. Књига је чувана на двору, све до оне мајске ноћи 1903. године, кад је затрта династија Обреновића. Успут, завереници су покрали све што су могли, дворску архиву и библиотеку раскупусали и разбацали. Тада се изгубио траг и „Мирослављевом јеванђељу”.

Сматрало се да је украдено и однето у иностранство, што је било и логично, будући да су се вредности из двора годинама после преврата појављивале на аукцијама широм Европе. Ако случајно и није завршило код неког страног колекционара, код овдашњег свакако јесте. Сумњало се на Андру Гавриловића, историчара и познатог библиофила. А сада је „Јеванђеље” било у рукама Добре Ружића. Сутрадан, с књигом под руком, а у пратњи кћерке Виде, одлази у зграду у којој је било привремено седиште Врховне команде, где регенту Александру Карађорђевићу предаје „Мирослављево јеванђеље”. Уз писмо у коме је описао налажење књиге.

А ко је био Добросав М. Ружић?

Школовање уз ратовање

Рођен је 1. јула 1854. године у Чачку, у време столовања кнеза Александра Карађорђевића. Тај податак је важан када се зна да је у породици Ружић брижљиво негован култ династије Карађорђевић. Отац Милош, учитељ, сељака се службом по Србији, па тако и Добра. Сећао се касније да је као ђачић гледао предају градова кнезу Михаилу 1867. године, посматрао упарађену српску и турску војску, слушао читање фермана, видео кнеза како на белцу јаше у град…

Наставак гимназијског школовања у Новом Саду младог Добру довео је у додир са социјалистичким замислима. Пише сатиричне текстове, објављује у „Враголану”, излази му и песма о глади сиромашних, све са акростихом „Магарци смо ми”.

На премијери драме Јована Суботића „Крст и круна” гимназисти су звиждали из све снаге. Незгода је била што је Суботић био и председник Патроната новосадских гимназија, па су „звиждачи” излетели из гимназије. Међу њима и Добросав, разуме се. Напушта Нови Сад и долази у Горњи Милановац, где му службује отац. Ту паузира годину дана, али чита књиге из природних наука, да би наставио школовање у Цириху.

Учитељска уштеђевина омогућила му је тај пут. Школовао се о свом „руву и круву”, ништа од државне стипендије, ма колико да се отац залагао. У Цириху је затекао велику српску ђачку колонију. Била је ту Драга Љочић, касније прва жена лекар у Србији, Мита Ракић, књижевник и отац песника Милана Ракића, Лазар Пачу, тада студент медицине касније и новинар и писац Пера Тодоровић и многи други. Студије наставља у Минхену, а 1877. године је у Јени, где слуша предавања славног Ернста Хекела (1834–1919). Дарвиниста, професор је оставио велики утисак на Добру. Читао је пристигле књиге за Хекела, реферисао му ако има нешто вредно, а врхунац је ваљда био кад су славили Дарвинов рођендан наздрављајући, и завршили слањем депеше-честитке слављенику.

Миран живот није потрајао. Отаџбина је звала, спремао се рат против Турске. Српски студенти позвани су да се врате и помогну. Међу њима и Ружић. Како није имао новца за пут, обратио се непризнатом наследнику кнеза Михаила, Велимиру Теодоровићу, познатом добротвору. Рат је провео у Војном санитету моравско-тимочке војске. Болест га је омела да служи у Другом српско-турском рату (1877–1878), а после опоравка вратио се у Немачку, да студије приведе крају. Почео је и докторску тезу, али су га новчане (не)прилике натерале на повратак у Србију. И то право у Ужице, за предавача у реалци.

Шамар до Београда

У то време Ужице је било познато као „српски Сибир”. Службеници су углавном били Ужичани, а ако би био неки са стране, тамо је завршио по казни. Писац Милутин Ускоковић такве је прозвао „прогнаници”. Ипак, Добра стално пише. Шаље сатиричне дописе и објављује научне чланке. Први пут оженио се 1883. године, Драгом, кћерком помоћника ужичког начелства. Кум му је био Никола Пашић, стари сват Божа Јанковић (доцније ђенерал), а девер Андра Николић (потоњи министар просвете). Радикалска свадба, нема шта. Добра је премештен у крагујевачку гимназију, а супруга му се, у посети, прехладила и разболела. Умрла је 1890. године. Удовац с двоје деце убрзо упознаје Олгу, удовицу богатог ужичког трговца Дамјана Орловића. Венчали су се 1893. године у Ужицу.

Од почетка службовања у Ужицу придружио се радикалској опозицији. И то пошто га је начелник звао и рекао му да мора да гласа за либерале, пошто је државни службеник. И тако је Добра постао љути радикал, опозиционар. У месном листу „Златибор”, природно радикалском, пошто је Ужице било познато као противдинастичка варош, објавио је текст „Катихизис за српски народ”. То је био краћи национални програм, с тврдњом да је Аустрија највећи непријатељ Србије, док је једини поуздан пријатељ велика и моћна Русија. Писац је одмах у Аустрији означен као непријатељ монархије, лист је забрањен у Босни, а он се нашао под присмотром и у Србији.

У Ужицу је тада био и представник дуванског монопола у „странским” рукама. Кад је текст изашао, јавно је казао да Аустрија треба да дође у Србију и да заведе ред. Ружић је чуо за то и решио да га потражи. Нашли су га на пијаци, Добра и филозоф Божа Кнежевић. Кад је дуванџија потврдио своје речи, Ружић му је звекнуо такву шамарчину да се чуло на целој пијаци, а Кнежевић га онда гурнуо у неко шибље. Ко зна како би се завршило да сељаци нису обуздали фине и мирне професоре. Шамар је одјекнуо до Београда, па је Ружић премештен у Крагујевац. Ипак, брзо се враћа у Ужице. Додуше, преко Зајечара, где је био директор гимназије.

Породица

У браку с Драгом Добросав је имао троје деце: Љубишу (1883), који је рано умро, Анку (1885), утопила се у Јонском мору, и Милоша (1888). Милош је радио у ужичкој ткачкој радионици, па потом у „Сименсу” у Бечу. Напустио је посао, ступио у морнарицу и опловио свет. Умро је у Аргентини 1936. године.

У другом браку, са Олгом, прво је рођена Вида (1893). На студијама је упознала Милоша Црњанског, за кога се и удала. До краја живота (1978), остала је његов добри анђео. Син Јован (1898) био је спортиста, спортски функционер и правник. Играо је фудбал, и због силине шута постао познат као „топовско ђуле”. Био је први српски фудбалски репрезентативац- олимпијац, на играма у Анверсу 1920. године. Милош Црњански је преко њега одржавао везу са „Књижевним новинама” у Београду, током емиграције. Други син, Драгослав, рођен је 1901. године. Похађао је Техничку високу школу у Шарлотенбургу. По повратку из избеглиштва, Црњански га је овластио да у његово име преговара с издавачима. Умро је 1989. године. Кћерке Милена (1903) и Загорка (1904) биле су пионирке хазене, претече рукомета. Ову игру у Србију је донео њихов брат Јован. Милена је умрла 1973. године, а Загорка 1992. године.

У мају 1892. године упутио се према Црној Гори. Да га не ухапсе негде успут, разгласио је да иде као туриста. На Цетиње стиже после десет дана, упознаје кнеза Николу, а среће се и са кнезом Петром Карађорђевићем, његовим зетом. Додуше, стално је под присмотром војводе Гавра Вуковића који по кнежевој наредби Петра и Добру ни на секунд не оставља саме.

По повратку у Србију чека га оптуженичка клупа за учешће у такозваној Чебинчевој афери. Радикали су оптужени за припрему преврата, а међу првим окривљенима била је и тројка из Ужица – професор, штампар и поп. Добра Ружић, Лазар Тришић и прота Милан Ђурић. Најопаснији је, јакако, професор. Ем је ишао у Црну Гору, тамо се домунђавао с Карађорђевићем, ем је у писмима помињао неко оружје и борбу. Пресуда: две године робије. У београдском затвору брзо побољева, па жена преко Јована Жујовића, професора Велике школе и пријатеља Обреновића, моли краљицу Наталију за помиловање. Добио га је, као гест добре воље нове напредњачке владе 1895. године.

Брбљивог и ратоборног професора опет премештају. Сада у Ваљево, али га убрзо отпуштају, због непослушности династији. Убрзо се догодио и Ивањдански атентат на Милана Обреновића. И опет хапшење радикала који су на краља дигли руку и језик. Наравно, поред Пашића и дежурни кривци: Добра и прота Ђурић. И поново, две године за Добру. Најпре Крагујевац, па Кладово, да би завршио у пожаревачком затвору. Чак му је и жена завршила у кућном притвору. Због најаве венчања краља Александра и Драге Машин Добра је помилован. У Београду је маса дочекала тек ослобођене радикале.

Ружић је упућен на рад у Народну библиотеку, а 1901. године постаје и сенатор. Иако је живео у Београду, изабрали су га из ужичког округа. Као најмлађи сенатор, обављао је секретарску дужност. И тако је дочекао Мајски преврат.

По сопственом сведочењу, 29. маја 1903. године походили су га поручници Миливоје Чађевић и Јеврем Дамајновић. Око 11 увече дошао је и капетан Добривоје Лазаревић. Сви Добрини бивши ученици. Почели су да наваљују да иду у Официрску касину, што је Добра одбио. А то је било место са кога су Апис и другови кренули у двор. Углавном, Добра тврди да је легао да спава и да није имао појма о завери. Већ сутрадан се нашао међу онима који су се питали шта и како даље. Убрзо се нашао у депутацији која је кренула у Швајцарску да Петра Карађорђевића позове у отаџбину и преузме престо. Пре свих, Добра је будућем краљу послао телеграм. А онда се спремио на пут.

Кренули су возом ка Бечу. Тамо су их поздравили српски студенти, а Добра је приметио да поједини депутати нити шта једу, нити пију. Када је објављено да све плаћа будући краљ, нису могли да их одвоје од столова. У Женеви их је дочекао Петар. Предали су му одлуку Народне скупштине и позвали га да дође и води земљу. На каснијем крунисању, у Београду, Добра чудом није могао да се начуди. Многи, одувек познати као присталице Обреновића, гурали су се у околину новог краља. Или макар нове владе. Да се одмах види да на њих може да се рачуна.

Преспавао преврат?

Ружић је именован за министра просвете. На том положају остао је кратко, да би постао државни саветник. Због блискости с краљем звали су га дворским саветником. И то је у суштини и био. Често је са краљем пратио седнице скупштине преко постављеног фонографа. Смиривао је силне завере, па је тако одјурио у Ужице за Аписом, Љубом Вуловићем и Чедом Поповићем, кад је само посумњао да они тамо нешто муте.

Још пре него што је постао министар, па саветник, постао је библиотекар Дворске библиотеке. Имао је да попише и среди књиге и разне списе који су били у јадном стању после дивљања официра у ноћи преврата. И тај задатак успешно је извршио. И још придодао личну библиотеку новог краља. Све под конац.

Краљ Петар убрзо је почео да размишља о подизању задужбине. Одабрао је Опленац, а за повереника у одбору за изградњу бира Добросава Добру Ружића. Градња почиње у мају 1910. године, а цркву гради искључиво домаћа рука, од краљевог новца. Добра, као повереник, по старом обичају у темеље убацује повећи комад опленачког мермера. Поред тога, свакодневно је на градилишту, надзире радове. У септембру 1912. године црква је спремна за освећење. Спрема се и пренос Карађорђевих костију. Велику планирану свечаност омео је Први балкански рат. Ипак,  кључеве цркве краљу Петру предаје Добра Ружић.

После рата, Добра указује краљу на тешко стање у новим областима. Затекнуте муслимане поједини официри и војници малтретирају, и тиме само стварају омразу према новој власти. Неки нови чиновници чак присилно нагоне муслимане да се крсте. А Добра убеђује краља да томе стане на пут и обузда победнике.

Пакети за логораша

И Други балкански рат провео је уз свог краља и пријатеља, а нови се тек кувао. Онај највећи. На Опленцу је, с Петром, све до одласка у Крушевац, и оног открића, с почетка текста. Не повлачи се са војском и владом, него остаје с породицом у Крушевцу. Описује опште расуло, народ који пљачка заједно с војском, тескобу пред улазак непријатеља. А ови, чим су ушли у град, хапсе Добру, као непоузданог елемента. Његова Олга некако успева да га извуче, али не задуго. Опет га хапсе, после побуне против окупатора у околини Бруса.

Изгледа да је неко дојавио ко је и шта је (био). Спроведен је у Београд, а одатле у пакао нежидерског логора у Мађарској. Тамо ће провести наредних 18 месеци, а убрзо ће му се придружити и жена Олга, опет по нечијој дојави. Она ће тамо провести осам месеци. Децу им пазе тетке, а краљ Петар не заборавља пријатеља.

Преко ко зна којих веза, Добра добија пакете. У сваком се налазила пресована ружа, а он никада није сазнао ко је то уредно убацивао. Покушавају да га ослободе, да га размене, али ништа не успева. Тек крајем јуна 1918. године управа логора ослобађа Добросава Ружића, и то због болести. Враћа се у Крушевац и сазнаје за судбину многих пријатеља. Нестали су у вихору рата. Кћи Анка, из првог брака, утопила се на лађи, заједно са двоје деце и песником Владиславом Петковићем Дисом, 16. маја 1917. године. Све то га је сломило.

Ипак, дочекао је да види како непријатељ у журби напушта Крушевац. И тек када је последњем Аустријанцу видео леђа, издахнуо је, 13. октобра 1918. године. Сахрањен је на крушевачком гробљу, а касније пренет на београдско Ново гробље, где и данас почива, у породичној гробници.

Године 2014. изашла је књига Слободана Радовића „Краљев библиотекар”, издање Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” из Чачка, која је послужила као извор за овај текст.

Предлог Магацин-а:

Мирослављево јеванђеље је сам Бог сачувао

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић
Извор: Политикин забавник

Добросав Ружић, историја, мирослављево јеванђеље, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/04/19/zivot-prikljucenija-kraljevog-bibliotekara/


Напиши коментар