Mилосављевићева и Томићева слика историје и стварности


Фото: РТС Screenshoot
Фото: РТС Screenshoot

Толико о познавању историје и стварности! Агонија, али не Крлежина, сигурно ће се наставити и у предстојећим епизодама.

У најави друге епизоде серије ,,Вере и завере“, постављеној на веб-сајту Радио-телевизије Војводине, а премијерно емитоване 20. марта 2016. године, писало је да су ,,Сергије и његови родитељи приморани да се иселе из стана и траже нови. Усељавају се у зграду Јакоба Шултахајса, у стан у коме је до недавно живела породица зубара Крауса, Јевреја убијених током рације. Сегијев отац је такође зубар, па преузима и ординацију.“ Дакле, из овог произилази да су Срби узурпирали домове суграђана, који се у њих више никада неће вратити и у њих се уселили до даљњег (тачније, наредних двадесет година)! Међутим, да би ,,сликовито дочарао“ страхоте рата и показао ,,пожртвованост и саосећајност“ породице протагонисте серије и књиге, један од двојице сценариста и режисера, Жанко Томић, уметнички директор серије, који је уједно и адаптирао истоимени Тишмин роман, у уста Сергијевог оца убацује речи које упућује своме сину: ,,Сергиј, ово је привремено. Ми, практично, само чувамо овај стан и ординацију док не прође ово лудило“.

Свему овоме је претходио долазак зубара Душана Рудића код Јакоба Лебенсхајма, а не Шултахајса (односно правилно – Шултајса), како је нетачно наведено на веб-сајту покрајинског јавног медијског сервиса, о коме је писано у претходној критици и кога су гледаоци могли видети у прошлој епизоди, како би са њим поразговарао о преласку у стан Енериха Крауса, за којим стари Немац плаче и неутешно пати. Сениор Шултајс показује сениору Рудићу фотографију на којој је (наводно) брачни пар Краус. У том моменту изјављује следеће: ,,Нису имали деце он и Клара. Мили мој Енерих. Тамо, на Штранду, били су одвојени. Она напред, а он на зачељу. Кад је видео шта се дешава, молио је да га пребаце напред, да не гледа, да буду заједно. Преклињао је. Онда му се један смиловао, па га је гурнуо напред. Везали су их жицом са још двојицом и тако гурнули под лед. И, замислите, одмах после тога су прекинули. Они су били последњи. Ове остале су још тукли тамо и пустили. Верујем да је тако било.

Захваљујући новосадском историчару Александру Вељићу, оснивачу и председнику Друштва за очување сећања на Холокауст, јавност зна да је ово ноторна неистина коју су господа сценаристи изнели у тој сцени! Једна и једина неоспорна чињеница је она која се огледа у мученичком страдању мог чукундеде Др Игњата Павласа и његове жене Олге рођ. Козјак, који су, баш тако растављени, стајали у реду смрти, да би Игњат замолио хортијевског жандарма да га споје са супругом и одмах спроведу до рупе, где су свезани, држећи се за руке, били свирепо погубљени од мађарског окупатора. Џелат је одмах затим прекинуо са својим крвавим пиром над недужним становништвом града духова!

О свему овоме постоје писани докази, а господа сценаристи очигледно нису погледали спискове и досијеа страдалника који се чувају у Архиву Војводине, Архиву Града Новог Сада, Архиву Југославије и надасве у подацима Анкетног одбора за утврђивање истине о догађајима у периоду од 1941-1945. године у Војводини у Зборнику научних радова – На путу ка истини и Именику страдалих становника АП Војводине 1941-1948 (том I-VIII) у електронском издању, а који је сачинила Скупштина АП Војводине, али је важно да маестрално проповедају о историји и стварности! Дакле, у списку оних који су своје животе изгубили у Рацији нема никаквих Јевреја Енериха и Кларе Краус који нису имали деце! Ова судбина је, последњег и најстравичнијег, трећег дана погрома, 23. јануара 1942. године, задесила Србина Др Игњата и Олгу Павлас, који су имали ћерку Мирјану (тада удату за Казимира Станишевског, а потом за Душана Васиљевића), која је у време масакра била у НОБ-у, да би је окупатор ухватио 4. јуна у Новом Саду, а онда је спровео у концентрациони логор у Бачкој Тополи, а потом у Берген-Белзен, где је стерилисана и ослобођена од Англо-Американаца и вратила се кући 12. августа 1945, као и посинка Гавру Нецкова, који је био у Дахауу и угушен у гасној комори, а потом спаљен у крематоријумуу Херзбруку 28. марта 1945. године. Стога, поново се новомученици преврћу у гробу, а потомци, заједно са њима, осећају увређенима и пониженима!

У трећој епизоди (27.03.2016), Сергије, са својом групом СКОЈ-еваца, због подметања пожара у Футогу, бива осуђен на затворску казну, коју ће, и то без могућности посета ближњих, одслужити на северу Мађарске, како је речено у најави на веб-сајту РТВ-а. Очигледно је да су сценаристи изгубили појам о границама данашње Мађарске и ондашње Велике Хортијеве Мађарске, која је обухватала и садашњу, тада окупирану, Бачку, која је на територији АП Војводине у Републици Србији, јер Сергијева мајка (у улози Рускиње Лизавете је Мира Фурлан), плачући у кревету, каже: ,,Можда га видимо кад га буду пребацивали у Мађарску.“ И тако, локација на којој је снимљен новосадски истражни затвор из кога је послат у онај на ,,северу Мађарске“ (Ловашпатон) је, ни мање-ни више, Петроварадинска тврђава. Дакле, опет се може уочити грешка о којој се није водило рачуна, јер је и у прошлој критици напоменуто да се Петроварадин, без обзира на то што је данас на територији Града Новог Сада, ипак налази у Срему, на другој обали Дунава, што значи да је у оно доба био под усташком окупацијом као саставни део НДХ. Према томе, по ко зна који пут, преовладава не(по)зна(ва)ње историјских чињеница, а доминира уметничка слобода!

У 33. минуту 4. епизоде (03.04.2016) гледаоци могу видети оригиналне архивске снимке уласка ослободилаца у Нови Сад 23. октобра 1944. године, док у наредном минуту Душан Рудић улеће раздрагано у кућу и својој супрузи усхићено каже: ,,Е, да! Малочас су вратили Милетићев споменик на трг.“ Поново се поткрала круцијална грешка. Споменик Светозару Милетићу је по други пут свечано постављен и откривен, и то на иницијативу Васе Стајића, 10. децембра 1944. године, али са нижим постаментом. Ни овог, као ни претходног пута (1939), аутор Иван Мештровић се није појавио, будући да је уз помоћ Ватикана 1942, пребегао у Венецију, а потом у САД.

Пред сам крај ове епизоде, део породица Лебенсхајм и Шултајс, немајући просторну оријентацију, бежећи октобра 1944. из Новог Сада, а желећи да стигне у Дрезден, сасвим случајно, што камионом, што пешке, стиже у Пруску. Ту их, на неком сеоском имању, дочекују газдарица и слуга, те, питајући их како да стигну до циља, госпођа им одговара да Дрезден више не постоји и да је сравњен са земљом. Поново незнање испливава на површину, јер је Дрезден уништен у савезничком бомбардовању тек средином фебруара 1945. године.

Толико о познавању историје и стварности! Агонија, али не Крлежина, сигурно ће се наставити и у предстојећим епизодама…

Предлог Магацин-а:

Извртање историјских чињеница или уметничка слобода

Аутор: Јован Буковала
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар