Приче из Великог рата: Чују се топови


veli rat sanduciНа столу, у четвртастој, сеченој чашици зејтињаве воде брзо је треперио и пуцкарао зеленожути пламичак као да ће се сваког часа угасити и осветљавао, на махове, урамљене посмртне плакате и старе фотографије, окачене на белом зиду собице.

Обоје старих беху будни.

Али док се старица, окренута зиду, вешто претварала као да истински спава, дотле је он, узнемирен и нестрпљив, час устајао да хода по соби, час, склупчан на ивици старинског дрвеног кревета са главом на коленима уздржано кашљао, а час прилазио на прстима да ослушне и увери се спава ли заиста стара, или се, по свом обичају, претвара.

А кад црквени сат изби поноћ он нагло устаде да се облачи.

— Ти ниси при себи, несретни.

И упола исправљена у кревету, старица настави очајно и прекорно:

— Опет су те слагали, проклети да су. И прошле ноћи и колико пута… Чују се топови? И ти увек верујеш и остављаш ме да луда од стра’ дрхтим целе ноћи док се не вратиш. Ја слутим… Најпосле ће те ухватити, па шта ћу после и како ме остављаш?

Али прекор не поможе.
И одлучан и убеђен, узимајући криви штап иза врата, он, полазећи, прошапта значајно уплашеној старој, која га је гневно вукла за рукав:

— Али сасвим је сигурно Данас су многи грађани чули потмулу тутњаву. Поуздано је…

И док је окупирана паланка, шћућурена уз брег, спавала плашљивим и нервозним, толико пута, изневераваним, сном наде, старац је врло лагано, притварајући подмазану капију, ослушкивао ноћ. Ништа се није чуло сем тајанственог шуштања грања покретаних ветрићем с Рудника и жуборења речице што је протицала поред крајњих варошких кућица.
Корак по корак, заустављајући дах и застајкујући сваки час да ослушне он је опрезно одмицао узбрдо, поред високих и разваљених плотова и у исти мах журио да што пре стигне до великог грма, код „Записа“, где је, последњих дана, често долазио да слуша топове.

А кад знојав и задихан стиже под велики грм он се, нешто сигурнији испод ове светине града, прекрсти, ослушну још мало, па се опружи и приљуби десно уво земљи.
Кроз искидане, брзе облаке повремено и муњевито појављивао се Месец и просипао пуно бледе светлости која се глатко спуштала час доле на варош да осветли тамне кровове и шиљати звоник, а час горе на брегове око ње да открије честе и густе заоране што личе на огромне трупе у смакнутом поретку спремне за ноћни напад.
Влажна, кратка трава мешала се са брадом и миловала смежуране образе старца, док је земља помешана са трулим жиром и дрветом заударала.

Крајњим напрезањем притискивао је он уво земљи и не дишући слушао, надао се, чекао… Под овим истим светим дрветом, мислио је, он ће доживети, он мора доживети и последњу радост да се увери о приближавању наших. Колико се пута под њим молио. Још дететом долазио је ту о Тројицама кад је о литијама носио мали црквени барјак, а доцније, као грађанин сваке године пратио, у првим редовима најугледнијих људи, поворку радосне деце што су певала црквене песме… Међу њима био је и он, његова нада, његов јединац. Како је само уживао у њему… И године су пролазиле а он никад није пропустио да под овим истим старим храстом захвали Богу на добру што му је подарио. А кад је једне године дочекао да и унука поведе за руку говорио је старој: „Сад могу мирно да умрем“… Али потом настали су ратови, несреће, беда. Марко је погинуо на Мачковом камену септембра четрнаесте; снаха је убрзо за њим умрла. Петар је као регрут одступио с војском, а шеснаесте јавио да је као борац на фронту. Петар, борац? А био је право правцато дете онога дана кад је с војском напустио земљу, са упртачом на леђима и увијеном шареницом преко груди… Како ли, Боже, изгледа сад то дете као борац? Озбиљан, груб, обрастао у бради, намучен, права јуначина, човек. Таквог да га видим, загрлим и одмах да умрем… Веруј ми, стара, не шалим се, сасвим мирно да умрем…

Задрхта земља. Тренутно, потмула, дубока, у самој утроби Земље тутњава… Најежено тело се стресе, па укочи. И старац осети неку чудну везу ове земље и свога тела; везу наших који долазе и наших што их чекају… „Како је добра земља.“ И избезумљен и занесен старац подиже главу па онде где је слушао чврсто притисну срце, па усне, па клону…

Месец се проби и осветли онај део густе шуме више града…
Он подиже главу и загледа се тамо. Огромне, као чудовишта, сенке клизале се преко кровова, ваљале се као таласи преко честара, јуриле му неодољиво у сусрет. И сама земља и шуме све се кретало као напред… И Они се крећу напред, долазе, стижу, он их већ види, сасвим су осветљени, сасвим су близу… А земља подрхтава и лепо се чују топови… То су наши топови… Безбројни, густи, правилни ланци наше пешадије напредују, ево их спуштају се, улазе у саму варош… Велики тробојни барјаци, што су тајно спремљени, вију се свуда по радосним домовима. Старци, жене, деца, сви су изашли да их дочекају… и спремљени венци, велики шарени венци и бели пешкири… Ено је и стара што је увек сумњала… А утом, један озбиљан, груб, обрастао у бради, војник, јуначина, један човек издвоји се. То је Петар… И бесан, безуман загрљај и пољупци…

Протокол увиђаја, што га је сутрадан од стране месне окупационе власти извршио одређени иследник на лицу места, гласио је између осталог: „…На месту званом ,код Записа‘, означеном од стране патроле (друга смена), један човечији леш, малог раста, око осамдесет година, брадат, главом југу, лева рука опружена управно телу, десни образ јако приљубљен земљи, повреде никакве…“

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар