Приче из Великог рата: Човек са бундом


veliki rat golgotaЗауставили смо се иза села да заноћимо у једном тору за стоку, на чијој су средини избеглице, које су стигле пре нас, већ биле наложиле велику ватру. Наше је склониште отворено, неограђено, али ми смо ипак журно заузимали места, задовољни што ћемо бар главу склонити под кров.


Пламен час јачи, час слабији, играо је по полумрачном простору и осветљавао уморна лица. Једни су сушили мокре ноге, други грејали конзерве или кували чај, а трећи простирали ћебад крај ватре и спремали се да легну. Један војник, сигурно заостао од своје јединице, подстицао је ватру у коју се бацало грање и суварци накупљени око тора и шевар који се у критичним тренуцима, када би ватра сасвим клонула, скидао с крова. И када је неко приметио што руши туђе имање, војник је одмахнуо руком огорчено:
– А зар моје нису већ одавно порушили!
Негде у близини крештала је некаква ноћна птица. На путу је неко брзо гацао по блату, приближавајући се нашем тору. Кад је био према нама, застаде и викну:
– Еј људи! Има ли места за мене? – и журно, не чекајући одговора пође право ватри.
– Нема места, дрекну чиновник испод шињела и извуче брзо главу, па једним покретом забаци косу, која му је пала преко ушију, и погледа у човека који је већ прилазио ватри.
Непознати застаде за тренутак, осмотри све редом, уздахну намештајући се близу чиновника рече као самоме себи:
– Нема га ни овде. – и загњури главу у руке. – Јаој, зар на моје ноге, викну чиновник и поче ћушкати непознатога, који је случајно сео на његове опружене ноге.
– Ви сте чули, господине, да вас не пуштамо овде, па се ипак намештате ту крај ватре, макар то било и на туђе ноге! – настави он љутито, исправи се и бацивши шињел са себе гледаше право у незнаног госта.
Непознати подиже главу, погледа најпре чиновника, па онда све редом, не одговоривши ништа и опет дубоко уздахну.
Погледах га пажљивије. Пламен од ватре осветљавао је његово мрачно лице, зарасло у браду и чисто искривљено од бола или од глади. Његове крупне јако отворене очи мутног и грозничавог сјаја, чисто ме уплашише. Њихов немирни и замућени поглед у коме је било нечега од заплашене животиње и од човека који се изгубио или препио, лутао је од једног до другог, не задржавајући се ни на коме. Учини ми се као да нешто тешко и језовито бије из овог човека и ја се нехотице згрчих и погнух главу, да бих избегао његов чудни и непријатни поглед.
– Зашто се нисте зарана постарали за конак, него лутате сад по ноћи – настави чиновник, гледајући још увек љутито у непознатога. Али гост не одговори ништа, хукну некако пригушено и укочи поглед у ватру.
Чиновника наљути што му непознати не одговара, подиже се и исправи колико је дуг.
– Јесте ли ви глуви, шта је вама? – викну, надносећи се над главом непознатога. Непознати се чисто трже, увуче главу у крзно каљаве бунде, погледа плашљиво и опет обори очи у ватру.
– Шта тражите овде? – настави чиновник. – Ето вам село ту под носом, ако вам је потребан конак.
Непознати се стресе и нагло подиже руку као да се брани од нечега.
– Зар ме код њих тераш?
Глас му је био промукао и личио на јаук. – Код њих на конак! Не знаш да ће вас побити, пси. Све! Све! Видите ли тај мрак унаоколо и овај пламен овде? Добар заклон, добра мета. А Арнаутин гађа зверски, побиће вас све.
Ми се тргосмо и чисто плашљиво погледасмо у мрак.
– Не брини се ти за нас, – настави чиновник истим тоном.
У томе тренутку одјекну негде пуцањ пушке. Пси залајаше. Непознати задрхта целим телом, лице му се још јаче искриви, очи се готово преврнуше у својим дупљама и он нагло одскочи од ватре.
– Пази да ти не пробуши бунду! Добро је што си бар њу спасао.
Непознати пође неколико корака и застаде.
– Зар сам хтео! Спасао… – и једним наглим покретом скиде бунду и готово је баци међу нас, па онда брзо одјури у мрак. Ватра захвати један крај бунде.
– Убице! Пси!… – јечао је његов глас кроз ноћ и чуло се све даље гацање по каљавом друму.
Сви су гледали изненађено за њим. – Па овај човек је луд – рече чиновник. – Гле шта уради од бунде!…
Брзо се саже и дохвати је газећи ногом у нагорели крај.
– Сиромах! Зар га не знате? – рече један железничар. – Од како су му Арнаути убили сина, дечка од 16 година, мало је шенуо. Били су обојица у оној групи што их пре неколико дана нападоше Арнаути и половину побише. Изгубио се сиромах од потреса. Лута тако свако вече крај туђих ватри, тражи сина и проклиње Арнауте.
– Грехота људи! – рече чичица. – Отерали смо човека у ово доба, бар да је присебан. Еј, човече, где ће ти душа!
– Зар сам ја знао да је човек луд! – вајкао се овај. – Их брате, што не рече раније. Убрзо се престало да говори о непознатоме, јер је сваки имао своје муке и невоље, које чине да се на туђе несреће дуго не мисли. Један по један полегали смо крај ватре уморни од тешког пешачења по раскаљаном путу.
http://www.magacinportal.com/2016/03/30/price-iz-velikog-rata-divizije-mrtvih/
(Удружење носилаца Албанске споменице 1915-1916, „Кроз Албанију 1915-1916“, Спомен књига, Просвета, Београд, 1968.)
Извор: Приче из Великог рата
албанска голгота, идентитет, историја, Срби, србија
http://www.magacinportal.com/2016/05/24/price-iz-velikog-rata-covek-sa-bundom/


Напиши коментар