Приче из Великог рата: Незнани


neznani grobovi srpskih vojnikaПре свију трупа наше војске, пошто се у Драчу први укрцао, искрцао се на пристаништу говинском острва Крфа онај у Албанији до голе душе опљачкани одред пуковника Душана Туфегџића. Не могу да се сетим дана.


Али тако памтим да је било почетком јануара и да је одред, пре тога, цео један дан провео на острвцу Лазарету, сасвим малом једном острву у непосредној близини Крфа, а где се раније налазила болница за умоболне, једина зграда тамо. Ту, на маломе томе простору, људи су се сунчали док су им се одела парила, па се пред вече, у неколико француских реморкера, кренуло за Говино. По мраку који се брзо спустио, а према малим војничким фењерима, настало је потом и сувише споро искрцавање чамцима на обалу, где се једва назирале некакве старе, сиве и порушене зидине.
Ово искрцавање завршило се тек око пола ноћи врло хладне. На обали је одмах саопштено да се ватре не смеју палити и да се нико не усуди сећи маслине усред којих смо се обрели. И тако се сву ноћ дрхтало уз оне зидине и у грозничавом очекивању да сване.
Тек што је почело да свиће а појави се један мали одред француских војника у плавој униформи па се задржа у нашој непосредној близини. Онда се ова плава колона распореди па са ашовима и лопатама својски приону на рад око прокопавања већ трасираног пута од пристаништа ка селу. То су били алпинци шестог стрељачког батаљона који су радознало посматрали наше војнике поздрављајући их другарским осмесима. Први пут тада угледали су они савезнике, о којима су толико доброга и лепога слушали, и за које су, видело се одмах, били готови да ураде све што могу.
Кад је боље свануло одред доби наређење за покрет у оближње село Ипсос, одређено за његов бивак, где стиже после једнога часа лаког и пријатног пешачења, а по дивноме путу између маслина и кипариса, по коме је, после Албаније, права сласт било маршовати. Бивак, у који он стиже, био је ограђен жицама, и то изазва доста нерасположења, а налазио се на самој морској обали у близини мале црквице у Фустапидими.
У току идућега дана, неколико између наших официра који су знали француски, добише наређење да се јаве на службу Французима. Међу њима био сам и ја, а са дужношћу: да из одреда и других јединица које су за нама стигле, комбинујем једну чету од најздравијих људи па да се, са њом јавим француском команданту крстарице „Д’ Естре“, ратнога брода који је одмах после нас приспео, па се ту пред пристаништем укотвио.
Са оном четом коју сам довео јавих се ја команданту оне импозантне крстарице, који ме дочека са тако познатом француском љубазношћу, саопштавајући ми задатак да са својим људима, уколико имају снаге, помажем његовим војницима при истовару наших трупа чији се долазак очекивао.
Већ од сутрадан пароброди су, један за другим и праћени малим торпиљерима, стали пристизати, доносећи наше војнике страшнога изгледа, помодреле костуре у погорелим дроњцима, које смо с француским друговима заједно прихватали и са малога моста спроводили на пространи плато иза пристаништа. Одавде имали су они да продуже за своје логоре, одређене им по околним селима.
И тада је настало оно умирање у масама, али ја сам то описао у једној од својих ранијих књига, где сам изнео онај заиста чудан, невероватан и необјашњив начин умирања по гомилицама. Међутим има нешто што досад никад нисам износио, а о чему данас знамо само нас неколицина, у које спада и мој стари друг Бранко Поповић, професор Универзитета.
Дакле тих првих дана искрцавања, врло велики број наших војника умирао је ту крај пристаништа преконоћ и одмах после изласка из пароброда, не дочекавши ни да види крајњи циљ својих мученичких напора одступања. Ове мртве војнике сахрањивали су наши и Французи на једном простору онога платоа, копајући за њих раке и обележавајући им гробове белим крстовима које су сами дељали и на којима су уместо имена уписивали „српски војник“ пошто се није знало који су. Све то вршено је под надзором четнога наредника, који је из оближњих логора, ако их је могао пронаћи, доводио свештенике да мртваце опоје, а коме је чину присуствовао скоро увек по један од петорице официра оне комбиноване чете од здравих војника. (Водници ове чете били су четири млада и одлична официра, потпоручници и то: Иванко Обрадовић, Владимир Јоксимовић, Драгутин Кнежевић — сада професор негде у јужној Србији и Радомир Милаћ — сада београдски адвокат; од којих су прва двојица покојни.)
И тако је то било свакога дана, у прво време оног искрцавања, па се она шумица крстова све више и више ширила, и док није дошло наређење да се умрли војници и официри у будуће спуштају у море, пошто су претходно уношени у за то нарочито одређену санитетску лађу.
После тога, посао око укрцавања болесних војника за острво Видо и око утовара и истовара хране на пристаништу постао је тако огроман, да официри и не имађаху више времена да излазе до онога платоа, неколико свега корачаји од пристаништа, а да би могли видети колико је и како изгледа оно наше најновије гробље.
Али једнога јутра и кад је посао допустио један од официра, а у друштву двојице маринских официра оне крстарице, упути се тамо да би се уверио како се оно гробље одржава. Наједанпут, и кад се успео горе, застаде он више него изненађен: од гробља које се надао да угледа није било ни трага. Збуњен, покуша он тада да се прибере, јер му се тако учини као да не зна где се налази, пошто се на оном месту, где је очекивао да види гробље, и где је оно у ствари било, сад налазило нешто сасвим друго; једна енглеска болница и неколико наших магацина хране пред којима су огромне камаре сандука од пексимита и велики пластови сена били наслагани.
Он се брзо извини оним официрима па се врати у шатор и позва наредника:
— Наредниче, — запита га он узбуђено — где је гробље?
Али наредник је ћутао, није га разумео.
— Говори где је гробље? — понављао је он скора очајно.
— Шта је вама, господине потпоручниче, какво гробље?
— Како шта је мени? Шта је теби? — каже му он. — Одговарај где је гробље!
Али баш утом, слушајући овај разговор, ушао је у шатор један од наших посилних.
— Гробље о коме питате — умеша се он — збрисано је!
— Збрисано? Како збрисано?
Тада нам овај објасни то овако:
Онде, вели, на ономе месту где је оно било, ноћивале су обично наше трупе које су доцкан увече стизале, па, уморне, нису исте ноћи продужавале у своје логоре. Од крстача, паљене су ватре, јер дрва није било. Тако су њих најпре погорели, па су се после и хумке по којима је гажено, јер се ноћу није видело, мало-помало улегале. Затим је киша учинила своје а доцније су онде слагани сандуци с пексимитом, сено и друго и хиљаде војника долазило је свакодневно из логора за ове намирнице и газило ону земљу док се она није сасвим улегла и поравнала. И за неколико дана гробље је на тај начин збрисано, а после је онда дошла болница, а за њом магацини. Ето тако је нестало гробља.
А сад, сад је посигурно тамо ледина као свака друга божија ледина, ако није поорано. Ледина је то и била и сви ћемо бити ледина, иако то многи данас заборављају. Земља јеси и у земљу идеш!
(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
Извор: Приче из Великог рата
албанска голгота, велики рат, историја, јунаци, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/06/10/price-iz-velikog-rata-neznani/


Напиши коментар