Приче из Великог рата: 'Оће Шваба у Србију, али нема бато!


srpski vojnik topПред Макензенову офанзиву на Србију у јесен 1915. године био сам официр – осматрач на самој обали Дунава код села Дубравице близу Пожаревца. Док сам ноћу са разгранатог храста одличним артиљеријским догледом на очима посматрао како се немачке ударне трупе тихо пребацују на Велико острво према нама, донесе ми вечеру мој каплар Милован, иначе нишанџија на једном нашем топу.


Да бих проверио борбену готовост свог војника пред олују која нам се спремала ја каплару Миловану поставим питање:
– Знаш ли ти Миловане с каквом државом ми ратујемо?
– Како да не знам госн’ потпоручниче – одговара Милован тихо – са „пријом“ Аустријом.
– Па?
– Па… ништа?
– А знаш ли ти да је Аустрија велика царевина?
– Била је и Турска моћна царевина – каже Милован мирно.
– Добро, али ако нас опет с леђа нападне и Бугарска? И то ти је нека царевина, па шта ћемо онда?
– И онда ништа! – одговара Милован сасвим спокојно. – Напала нас је та Бугарска и на Брегалници с леђа – ваљда да нам се захвали што смо им отели Једрене од Турака и њима га дали на поклон.
– Е мој Миловане, а шта ће бити ако поред ове две царевине насрне на нас и трећа, најмоћнија, као што је Немачка? Видиш како нам се преко Дунава спремају Швабе у „госте“. Шта ли ће онда с нама бити?
– И онда ништа!
– Како ништа мој Миловане? – питам се ја у чуду и покушавам да му објасним. – Знаш ли ти каква је то сила? А наши савезници и не хају за нас.
– Шта ћеш, свако гледа своја посла госн’ потпоручниче. Можемо ми и без њих да изиђемо на крај са том швабуријом.
– Сећаш ли се, црни Миловане, кад нам је оно Аустрија објавила рат да је наш пук с празним карама излетео из касарне да бранимо Београд. А на Контици пуцао си „ћор-фишецима“, односно егзерцираним мецима“, само да одржимо дух код наше пешадије, док нас је аустроугарска војска просто засипала артиљеријском, митраљеском и пушчаном муницијом? И онда, далеко су ти наши савезници, који нас помажу за скупе паре, док они крену у помоћ а ми већ готови!
– Јок, ништа нам не могу!
– Како ништа?
– Тако!… Ми ће се повучемо у наше планине, па ће и’ дочекамо на бајонет, а ту смо ми мало бољи мајстори од њи’, ћер им швапску!…
– Али Миловане, они имају више него ми и пушака и митраљеза, тешких топова и аероплана, па ту су читава брда муниције, а не као ми – чим избацимо који шрапнел или гранату одмах се пребројавамо питајући се остаде ли још које зрно?
– Опет – ништа! Ако и’ не савладамо одма’, ми ће се још дубље повучемо, па кад и’ сасвим заведемо у оне наше провалије, онда ће и’ заопколимо, па да и’ питамо: ди су им ти њини тешки топови?!
– Али, Миловане, они са својом далекометном артиљеријом, коју ми са нашим топовима не можемо ни да добацимо, неће ни да се пењу по планинама као што ми радимо…
– Море, јок!… И њима ће доакамо! – не да се Милован. – Има увек на јуриш да кидишемо!… Само на јуриш, на нож и на бомбу!… А Шваба не воли бајонет и крагујевачке бомбе. Па кад им они што ничу где и’ не сејеш и усред дана се провуку у позадину кроз непријатељски фронт, они… знаш… што последњи метак чувају за себе… их, кад им они однекуд скоче за врат, има да им бомбама накљукају те њине дугачке топовске цеви. Сећаш ли се оно на Бежанији код Београда, кад онај твој другар, комита из Танкосићевог одреда, како се оно зваше?…
– Светолик Ивановић Лица…
– Јес’, баш он… знаш кад им је руком убацио бомбе у уста цеви она два тешка топа, што су и’ Швабе били скинули са неке њине тврђаве, па пренели да туку Београд?… Е, тако ће и сад Швабу бомбама да накљукамо, као ћурке!
Овде Милован застаде као да предахне, па загрејан и увек носећи у душу залет још из балканских ратова, а из скорашње колубарске битке, поче да се присећа:
– Их… кад оно Путник и Мишић задржаше наше повлачење и командоваше: „Стој српска војско! На-лево-круг и – јуриш напред! – да нико жив од швапске војске не побегне натраг преко Саве и Дрине!“ А сећаш ли се кад оно пробисмо фронт, и Шваба удари петом у тур, а наш командир загрме са оног брега: „Брза паљба шрапнелом! Са повећањем даљине! По шест коси!“ – а ја полегао по нишанској справи и – косим ли косим!… ‘Оће Шваба у Србију, али нема бато, ево!… – и ту Милован рече и учини нешто руком…
(Коста Димитријевић, „Јунаци српске трилогије говоре“, Индустродидакта, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата
артиљерија, велики рат, историја, Срби, србија, српство, хероји
http://www.magacinportal.com/2016/06/08/price-iz-velikog-rata-oce-svaba-u-srbiju-ali-nema-bato/


Напиши коментар