Приче из Великог рата: Удри по Бугарима


Prvi-svetski-rat3Пред јесен, кад је било стани-пани, онда и ми изиђемо на положај. Положај се звао Горничево, према Бугарима. Ми смо Вардарска дивизија, Шести прекобројни пук. Командир наше чете зове се Игњат Стевановић, капетан прве класе, Ужичанин.

Сударимо се са Бугарима на Горничеву. То је било у септембру, ама чим смо изишли. Топло било, ватра, ватра из неба, као око Светог Илије код нас.
Бугари нас нападоше око осам сати увече. Имамо машинску пушку, нас је тројица на тој машинки. Пунила се шаржером. Ја сам помоћник нишанџије, увек припреман да заменим нишанџију, али и ја носим резервне цеви и муницију. Пуцамо тамо, да л’ убијаш или не убијаш. Машинска испали двајес пет метака па мењамо цев, усијала се, метнемо другу цев. И други шаржер, по двајес пет метака… Навалише Бугари, кидишу на нас и ми оступамо. Али то иде по правилу, као на учењу, дат нам је трубни знак за оступање. Оступимо једно два километра, цела војска.
Ту смо се зауставили, заузмемо нови положај. Почнемо да копамо ровове и утврђења да правимо. Нисмо ни знали да ту нигде нема воде ни за лек, а ми напустили на оном положају извор.
И тако између нас и Бугара остане тај извор што је као чесма, па нит су смели Бугари, нит смо ми смели да дођемо на воду. Жедовали смо страшно. Целог дана без воде, а упекла озго звезда. Тек у ноћ дође наша комора са буретом и добисмо само по једну чашу воде. Колико душу мало да разблажиш… Уреди се то некако, али опет само поједну чутурицу воде добијемо на дан. Двајестину дана муке смо имали без воде, да побеснимо – бале само јуре на уста од жеђи. Па после се уста лепе као да си јео туткало.
Једног дана, наш командир Игњат подиже поглед према чесми и вели: „Видим као неке кртичњаке према извору. Мора да су Бугари ископали спроводницу.“ И пријави случај француској батерији топова. Они кад опаучише по оној саобраћајници бугарској!
Двајес дана тако смо копали ровове и жедовали.
Даље бива ово: стигла једна француска дивизија у помоћ нама. И кренемо ми на Бугаре. Ударимо. Заузмемо онај први положај који смо оставили. Сад ми потерамо сучку Бугарину, стигло више војске, више оружја. Мало наши војника изгинуло кад смо оступали, али кад су они оступали изгинули су грдно.
Нису Бугари више ударили на нас кад смо се утврдили. Али бомбардовали нас отуд артилеријом и неким друкчијим гранатама што падају из неба. И наша артилерија гађала њине положаје, па ни један дан није заћутала.
Пред јесен седамнајсте године одемо на други положај, опаснији од Горничева, то је положај Соколац.
Један Босанац био са нама, добровољац, а имо још три брата добровољца у рову, њему дошла наредба да иде у комору, у позадину, поштеђују га да преживи рат. Вечерас дошла наредба да сутра иде, а ујутру он погибе од гранате! Уби га граната у рову! Направили смо гробље мало даље од фронта и ту су сарањивани изгинули војници. Ту закопасмо и тога Босанца.
Опет један ђак-наредник, Тихомир Ракић из Мале Плане, оглуве од те њине гранате. А учеван младић, ал оста глув. Он је био из Шумадинске дивизије, али тога дана кад је имо тај стрев, ми смо ји допуњавали.
Ја отишо на смену, нас тројица отишли, и таман командир показује одакле да се чувамо и бранимо, она потеже! Поред нас паде на неколико метара, и лепо нас граната затрпа у земљу и камен, она њена експлозија. Али оде увис главна силина те останемо живи и читави.
Казивање Милутина Ристића
(Драгутин Паунић, Милија Ђорђевић, „Србијицо, душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, историја, јунаци, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/06/28/price-iz-velikog-rata-udri-po-bugarima/


Напиши коментар