Писма из Рашке


raska1Желећи да станемо на пут губљењу сопственог идентитета у процесу глобализације, као и карактеристичном понашању „куд сви  Турци, туд и ћелави Мујо“, мој супруг и ја смо одлучили да ових година пропутујемо кроз Србију.


Узгред буди речено, за то нас нису мотивисали ни ваучери (које да бисте добили треба мноштво папирологије и да сте запослени, али сиромашни), ни позивање на летовање у сопственој земљи због терористичких вршљања Европом. Замислили смо се над чињеницом да су готово све српске културне знаменитости за нас слике из уџбеника и апстракција, а ми смо као „људи који љубе српску културу“. Да смо у Америци, своју потребу бих поткрепила статистикама са разних истраживачких студија, о томе колико наших ђака годишње посети Париз, Минхен, Рим, а колико  њих је икада посетило Виминацијум, фрушкогорске и рашке манастире, Вуков и Доситејев музеј, Музеј СПЦ итд.
Ова моја констатација не требала да заплаши екстремне либерале, који би у њој видели мој прикривен мотив да спречим културну европеизацију младих и да промовишем конзервативно повлачење у себе. Не би требала да их плаши, јер најчешће ђаци нису научени да поштују и воле културу своје земље, па кад оду да упознају туђу, неспремни су и немају сензибилитет за њу. Стога се ни не труде да запамте ишта о  њој, већ чекају да оду у хотел и позабаве се изласком (и о томе би се могла спровести једна анкета – колико су ђаци научили о местима у којима у боравили у иностранству). О свему томе,  је наравно потребно писати неки други пут, јер сам желела овде да исакнем лепоту културе у коју нисам више заљубљена, већ је сада званично волим.
Отпутовали смо у Рашку, због моје жеље да упознам просторе у којима су настајале најстарије цркве и у њима фреске и књиге које данас чине културно благо Србије. Возајући се кроз планине схватала сам шта је то могло да значи бити хајдук, или властелински лов, као забава, која се помиње у многим народним песмама, а и у срдњовековној српској књижевности.
raska2
Студеница. Место на коме стоји је скривено и не видите је све док не дођете пред њу. Скривена, али на узвишењу, на ком је сунце обасјава и даје јој поглед  на данашње зелено-жуте поседе, можда некадашње метохе. Постало ми је јасно зашто је Сава Немањић пишући житије свог оца на сам почетак ставио начин одабира места за изградњу Студенице. Према њему Стефан Немања је ловио и наишао на пропланак који га је толико задивио, да је одлучио да ту подигне манастир. Да нисам била на том месту не бих могла да схватим тај Савин књижевни потез. Не бих могла да дотакнем темеље зграда које су ницале око Студенице од 13. века, све до 19. Не бих поимала лепоту студеничке пластике, која у књигама није ни приближно дочарана. Та јединствена орнаментика вам даје на тацни нов симболички универзум. Она није типична и лако схватљива. Уколико бисте погледали најлепши прозор Студенице, василиск, који је митско демонолико биће, у хришћанству најчешће повезивано са ђаволом, стоји са десне стране и представља силе добра. Врата, која су добијала посебну пажњу у науци, проповедају специфичну космогонију. Лавови и грифони, кентаури, василиск, па и сам ђаво лично, повезују се и чине лозу зла око улаза, да би позлаћена Богородица просијавала кроз њих и позивала вас унутра на вечни мир, упркос свом злу које вас окружује.
Када пођете за Богородицом, улазите у предиван простор фресака, које су опстајале кроз векове, а уз то можете да станете пред мошти Стефана Немање и његове жене Ане (Анастасије). Гледали то религиозно или не, била ми је огромна част да стојим пред гробом човека који је основао српску државу. Могла бих да пишем до бесвести о детаљима који су ме задивили и очарали, али своју причу настављам у манастиру Градац.
Манастир Градац је подигла краљица Јелена Анжујска – мајка краља Драгутина и Милутина. Фреске су у њему веома слабо очуване, али обриси који се назиру нам наговештавају лепоту уметности која га је красила. Уз главну цркву, у дворишту, постоји мала црква, посвећена Светом Николи, која је служила у време када се манастир још није градио. Моју пажњу је посебно привукло дрво липе које је стојало на средини дворишта, изразито правилне симетрије и врло високо. Неодољиво ме је подсетило на осу света (axis mundi) из народних песама и чинило ми се да ће сваког трена доћи појава Богородице или неке друге светитељке и сести под њим да везе, а да ће се тада спојити небо и земља, баш као у песми.
Даље путовање нас је  навело кроз Нови Пазар, који сам доживела као модерну касабу. Синтеза различитих култура је била очигледна. Улицом су пролазиле девојке, од којих је једна била забрађена, а друга у шорцу. Динамика је била веома жива. У двориштима пуно деце, а на гробљу није било цвећа. И сад се питам да ли се на муслиманским гробљима не односи цвеће на гроб и ако да, зашто?
raska3
Код Новог Пазара смо посетили најстарију српску цркву, која потиче из 10. века – цркву св. Петра и Павла. Гробови који је окружују су доста млађи од саме цркве, али вам се сви обраћају на врло поетичан начин. Занимљиво је да је централни део цркве најстарији, а да се остало дограђивало. И ова црква је на узвишењу, што је по мом супругу, било идеално за саборе, какве је Стефан Немања и одржавао у овој цркви.
Ђурђеви ступови су ограђени високим чемпресима, као да су никли на приморју. Изградио их је Стефан Немања, а идеју за то је добио док је тамновао, када му се јавио светли свети ратник Ђорђе. Веза Немањића са њиховим заштитником великомучеником Георгијем је врло занимљива и специфична. На веома леп и сликовит начин је  приказана у књизи Немањићи – у име оца од Д. Стоиљковића и В. Кецмановића. Ја сам Ђурђеве ступове видела као производ Немањине несаломљиве воље и ратничке природе. Обзиром да је годинама овај манастир био у веома лошем стању, фреске су зачуђујуће очуване. Моја омиљена је само у обрисима присутна, а то је фреска св. Ђорђа пропетог на коњу, која је укомпонована са луком цркве. Треба напоменути да су модерни „палимсести“ на зидовима манастира (не само овог) викали са зидова о незнању о важности овог културног добра, с обзиром да су се од двадесетих година прошлог века многи подписивали на зидове и фреске.
У Сопоћанима нас је дочекало вече и тишина, у складу са специфичном техником израде сопоћанских фресака са сфумато ефектом. Над улазом се простирала пространа и јединствена композиција успења Богородице. Она вас очарава својом реалношћу. На њој људи нису само безличне фигуре  обрађене византијском техником. Свака фигура има другачију фризуру и покрет. Детаљи су до те мере прецизирани да на једној фресци човек држи марамицу и плаче – људскост на једнодимензионалној фресци. Мене је посебно очарала сцена страшног суда, где су смртни греси приказани као жене обавијене змијама, што нас асоцира на библијску причу о прародитељском греху.
raska4
Ништа од тога није типично или опште.За средњовековну књижевност важи да је пуна општих места и да је често настајала по одређеној схеми. Ипак, дешифрујући типичан симболички и алегоријски језик средњовековне књижевности, ми увек изнова наилазимо на  нова и јединствена значења. Врло слично је било и са перцепцијом фрескосликарства и архитектуре манастира. Многима је фрескосликарство на први поглед свуда исто, без уметничке слободе и креативности. Схватила сам да су напротив устаљеним нормама писања и сликања уметници средњег века морали да нађу пут сопственог израза, који неће јасно нарушити очекивања и функцију, али који ће обележити зид или лист на јединствен начин. Толико тога  прелепог и генијалног се изродило из потребе да уметност буде уникатна, без обзира на практичну употребу. Све ово пишем да бисмо се запитали колико још детаља и бисера наше културе није откривено? Да ли може бити откривено, ако није тражено?  Да ли смо достојни да се називамо академским грађанима и борцима за културу и српски језик, ако не познајемо своје „ја“? Да ли ћемо икад моћи да схватимо било чију културну баштину, ако не разумемо темеље сопствене?!
Ауторка: Исидора Ана Стамболић, дипломирани филолог- србиста, тренутно на мастер студијама
Извор: Нови Полис
Исидора Ана Стамболић, историја, наслеђе, рашка, србија
http://www.magacinportal.com/2016/08/24/pisma-iz-raske/


Напиши коментар