Приче из Великог рата: Чекам да умрем и ја, брате…


srpski-vojnici-smrzavanjeПрешли смо реку Шкумбу, и после краћег марша добисмо пола сата одмора – прича студент и добровољацГидра Павловић.

– Зађох у шуму, и наиђох на једно огромно, али шупље дрво. Наслоњен на задњи зид те шупљине, са дубоко обореном главом на груди, видим, седи један наш војник и једва дишући, гуши се… Поред њега склупчао се други, и умире. Напољу, пред дрветом још три трупа наших војника који су ту помрли тражећи да се огреју поред ове бедне ватрице. Сви су исколачених очију, језиво мученичких израза, затегнуте модроцрне коже на лицу, испод које нема ни мрве меса и са коштуњавим, очајнички стиснутим песницама… Тада упитах оног још живог:
Брате, који су оно војници?

Овај овде је мој друг, умро је малочас – одговори шапатом и настави – а они тамо напољу су синоћ помрли. Не знам ни који су?
Па шта чекаш, брате, војниче? Што не идеш даље?
Ех, шта чекам? – уздахну војник болно и кроз ропац с муком изусти:
Чекам, да умрем и ја, брате…
(Коста Димитријевић, „Јунаци српске трилогије говоре“, Индустродидакта, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, голгота, Срби, србија, српство, страдање
http://www.magacinportal.com/2016/09/13/price-iz-velikog-rata-cekam-da-umrem-ja-brate/


Напиши коментар