Ромео и Јулија из Ђуриних ћелија


Фото Борис Субашић
Фото Борис Субашић

У шуми на Руднику археолози откопали велику светињу – минијатурну цркву из 15. века. Тела покојника доношена издалека да би били сахрањени што ближе храму


Легенде о тајанственој звоњави невидљивог манастира коју су понекад чули путници у клисурици скривеној у густој шуми на Руднику изнедриле су велико археолошко откриће на локалитету Ђурине ћелије. После три године ископавања потврдило се да је минијатурна црква из 15. века имала статус изузетне светиње, због које су у планинску забит долазили живи, али и мртви.
Овогодишња ископавања су открила манастирски конак три пута већи од цркве, а потпуно изненађење је била велика некропола под његовим темељима у којој су на овом усамљеном месту сахрањивани покојници који нису били калуђери – каже археолог доцент др Дејан Радичевић са Филозофског факултета, руководилац истраживања која изводи Народни музеј у Аранђеловцу.
Због великог значаја, пројекат су подржали и Министартво културе и општине Аранђеловац и Топола.
Покојници су доношени издалека, јер овде није било насеља, само да би били сахрањени на месту које је несумњиво имало ореол изузетне светости – каже др Радичевић. – О значају Ђуриних ћелија сведоче остаци изузетног живописа. Он указује на моћног ктитора, племића који је имао новца да плати најбоље мајсторе.

10-djurine-par-ruke
Фото Борис Субашић

У тајанственој новооткривеној некрополи која је никла око храма чим је изграђен налази се заједнички гроб са паром скелета који се држе за руке. Двојни гробови нису неуобичајени, кажу археолози, али и у њима покојници имају скрштене руке на грудима. Ромео и Јулија с Ђуриних ћелија који се и у вечној кући држе за руке указују на изузетну љубав, која је заслуживала и изузетно место сахране.
Највероватније се на месту цркве раније налазила испосница неког пустињака, исихасте с Атоса или Синаја, који су уточиште од Османлија често налазили у Србији и уживали огроман углед због своје скромности и подвижништва – каже др Дејан Радичевић. – Вероватно је тај пустињак још за живота био центар култа. Доцније дограђена припрата на храму и конак већи од цркве указују да је временом ово постао манастирски центар с многобројним братством.
Да је манастир у Ђуриним ћелијама имао изузетан култ потврђује чињеница да су предања о њему очувана и у време вишедеценијске и вишевековне запустелости због турских прогона и сеоба. Велики конак је изграђен на старом гробљу које је затрпала ерозија у дугом периоду од пада српске деспотовине до обнове Пећке патријаршије и враћања монаштва.
Нови калуђери граде конак на гробљу за које и не знају да постоји, али несумњиво знају за велику важност Ђуриних ћелија – каже др Радичевић. – Манастир је поново запустео после Велике сеобе, али је остао жив у предању. Пратећи ту легенду стигли смо до великог открића.
 
др Дејан Радичевић. Фото Борис Субашић
др Дејан Радичевић. Фото Борис Субашић

Јасен сачувао храм

Први је у 19. веку причу о Ђуриним ћелијама забележио српски генерал Јован Мишковић, велики научник и путописац, али су на њу временом заборавили и стручњаци. Сељани Манојловаца су поштујући предање 1997. одлучили да дођу у Ђурине ћелије с литијом на дан сеоске славе. Пошто није било никаквог видљивог трага манастира свештеник је одлучио да као запис освешта стари јасен, усамљен међу витким буквама. Кад су археолози кренули у потрагу за манастиром, ископавања су показала да је корење обухватило као мрежа зидове цркве и сачувало их од уништења од вековног засипања ерозијом.
Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости
археолози, Ђурине ћелије, историја, манастир, рудник, србија
http://www.magacinportal.com/2016/09/16/romeo-julija-iz-djurinih-celija/


Напиши коментар