Приче из Великог рата: Погибе Радојко


srpski-vojnici-ispred-austrougarskih-rovova— Погибе потпоручник Радојко!

— Шта?!… Како?!… Није могуће!… — повикасмо углас и скочисмо.

Вест је прострујала кроз ровове и сви се војници окренули на једну страну.
Затварај пушкарнице! — викну Алекса да нас не би приметили са супротне стране.
Недалеко угледасмо групу људи како, гологлави, збуњени и неми, стоје. Приђосмо им ћутећи.
Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка. Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби… Очи већ стакласто сјајне, али још влажне, зуриле су непомично негде изнад наших глава. А изнад десне обрве видела се мала рупа, око које је био црвен венац од крви.
Скидосмо шајкаче.
Друже… Бог да ти душу прости — проговори тихо капетан Данило. Затим се окрете војницима: — Како се ово деси?
Чула се тамо ларма — проговори један. — А господин потпоручник беше овде и помаче циглу да види. Тек пуче, он паде… и само затрепта очима. Ете…
Поднаредниче, повади му све из џепова и направи списак. А ја ћу да попишем ствари у земуници.
На импровизованом дрвеном столу у земуници његовој налазио се отворен блок, на коме је писало:
„Командиру четврте чете. — На тражење командира, част ми је поднети следећи одговор…
Ту је прекинуо…
Сипила је јесења киша, када војници пронеше кроз блатњаве ровове опуштено тело потпоручника Радојка. Носили су да га баце у рупу неку, а са његовим телом закопаће за вечита времена и сећање на Радојка Савића, најхрабријег официра у пуку.
Дуго смо ћутали слушајући прасак пушака, јер су војници хтели да освете смрт свога омиљеног друга.
Те ноћи Аустријанци су бомбардовали наше ровове. Са свих страна запомагали су пешаци и тражили да вратимо непријатељу истом мером. Иако знам да немамо муниције, да бих их бар донекле умирио, телефонирао сам батерији да је непријатељ обасуо јаком ватром наше ровове.
Знам и чујем! — одговорио је леденим гласом командир. — Мотри на непријатељске ровове… Разумеш ваљда! — и затвори телефон.
Шта вели? — питали су пешаци.
Од кише исклизнули лафети, па је опасно гађање… треба чекати дан — лагао сам. Али они су значајно погледали и сумњичаво вртели главом.
А рафал непријатељски постепено се приближавао. Издржали су пешаци и ову неман, али су желели да чују само и пуцањ нашега топа. И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи. Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали… Било је нечег великог у овим малим људима.
Зора се тешко рађала. Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима. Негде позади нас, тамо око Црне Баре, грували су топови без престанка. Било је мучно. Људи преморени, јер преко четрдесет дана леже без смене у рововима, кроз које сада јуре читави потоци. А у последње време су још остали и без артиљеријске заштите.
Око подне престаде киша, облаци се разредише И људи мало дахнуше. Али тамо позади топови још жешће бију… Око два часа почеше и нас да туку.
Дај бре, тобџија, једну пилулу, да не помисле људи како нас је артиљерија напустила — завапи очајно капетан Данило.
И ја слагах. Известих командира, да се у не пријатељским рововима опажа неко комешање, сигурно ће сада на јуриш. Преклињао сам га да отвори ватру.
После дуго времена, једва се преваљаше наше четири разорне гранате и са треском се сручшпе у непријатељске ровове. Људи се одмах орасположише тражећи јачу ватру, да их осветимо за све муке што их подносе већ толико времена. Пушке запрашташе. Нетремице сам гледао у осматрача на митраљезу. Али његово лице је било као скамењено, док му се на доњој усни пушио прилепљени пикавац.
У току целога дана било је неко напрегнуто стање, изазвано вероватно оном непрекидном паљбом негде лево и позади нас.
Пред вече командант батаљона одазва командире чета. По повратку командири позваше своје воднике, па и мене, као осматрача артиљеријског.
Господо! — поче командир дрхтавим гласом. — Непријатељ је пробио наш фронт лево од нас и ми у први сумрак морамо одступити са ових положаја. Наше одступање мора се извршити у највећој тајности. Не сме да се чује ниједан шушањ, ниједна реч, нити звекет… На прстима и полако, чета има да се сакупи код забрана… А ти, артиљерац, скидај сада телефон, и одмах у батерију!
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1975.)
велики рат, војска, историја, Приче, Срби, србија
http://www.magacinportal.com/2016/10/31/price-iz-velikog-rata-pogibe-radojko/


Напиши коментар