Приче из Великог рата: У тренутцима затишја


odmorАлександар ме сачека да разговарамо. Дође и Милутин уча, вођа попуњавајућег дела. Уђосмо између топа и предњака каре, опустисмо дизгине и запалисмо цигарете.

Запитах Александра за Јелу и да ли је и она међу овим народом.
А, да ти причам! — рече Александар брзо, као да му је та прича била наврх језика. — Дакле, ти знаш… ја сам је прегледао…
Шта, прегледао?… Испипао! — добаци љутито Милутин.
Учо, и ти нешто паметно да кажеш. Дакле, молим… Ја сам је… како ти оно рече: испипао. Е, да! Дакле, испипавши је, дођем у батерију. Били смо заједно, је л тако? Наредим да се скува чај без шећера, сипам у флашу, ударим етикету и пратим…
Опет нека кола — рече Александар. — Причекајте да видим, знаш, онај мајстор може да ме потражи…
Мислио је на командира. Запитах Милутина докле ће да остане овај командир.
Одређен је нови и требало је већ да дође…
Батерија тада крену и Александар се врати.
Е, молим, где сам оно стао?
Сипавши чај у флашу, залепивши етикету и пративши лек — вели јетко Милутин, коме се иначе овакве приче нису свиђале.
А, јест… Молим те, ја то њему причам, а не теби… И ја чекам, разуме се, два дана да дејствује лек, па ти се обријем, напудеришем, узјашем „Султана“ и пођем да свршим рапорт возарима и тамо њој… Молим те, Учо, ти ниси ништа чуо… Елем, атара, патара, догурам се до њене капије. Било је некако пред подне. Ујашем у двориште, и ту, пред кућом, угледам њену мајку. „Помози бог, снајо!“ — велим јој ја… Она ми ништа не одговори, већ ме само душмански погледа. Видим ја да нешто није у реду… Посилни ми придржа коња и ја сјашем. — Је ли, снајо, како болесница?… — питам. Тек ти се она на мене разрогачи:
А ти ли си тај!“ — и скреса ми нешто по сељачки.
Ја се као нашао у чуду и питам је, да се она случајно није преварила.
Нисам, нисам, ти си онај тобџија доле код Ерићеве куће што прегледаш девојке по селу. Чекала сам само да те видим, а сада ћу ићи у дивизију да те тужим“ — и уђе журно у кућу.
За њом уђем и ја, и почнем да је умирујем. Мислим се, још ми само то треба да дозна командант дивизије. Кажем јој да је то можда био други, али ипак молим је да не прави непријатности ни „њему“, и рекох јој да сам готов да јој купим папуче. А замисли шта ми каже:
„Кратко је само папуче за ову бруку.“
Добро, добро де, купићу и шамију! — И она пристаде.
Одем одмах у бакалницу и купим јој обећане ствари. А кад јој предадох, а она мени:
Јевтино си сад прошао, а Други пут немој да се шалиш да ми дираш дете.
Батерија опет застаде, те се разиђосмо код својих водова.
Застанак је био мало дужи. Ноћ хладна и пуна росе. Послужиоци, који иду стално пешке, седају са стране пута. Опомињао сам их да не лежу на влажну земљу, али један одговара:
Све се болести уплашиле од смрти, па се разбегле.
А чујем где међу собом говоре:
Ама, бре, ни палац да ме заболи!
Уколико више терају, све чвршће газим…
Чекај док се вратимо кући… море нога… море рука… море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач.
Целе ноћи смо ишли. И сами се у чуду питамо, да ли је могуће да се цео овај пређени простор предаје без борбе.
Разданило се већ увелико. Поред нас промичу забрани, њиве, села и већ угледасмо пред нама благу узвишицу. Зарадовасмо се овом брежуљку, да бар имамо какав видик пред собом. После пола часа батерија скрену узбрдо, зађосмо лево и испред једне врзине застадосмо. Дође и командант дивизиона и рече да ће овде бити положај.
Пред нашим очима отегла се бескрајна равница. Виде се забрани као оазе, а оивичене њиве подсећају на поља шаховске табле.
Хвала богу! — вели Милутин — те не морамо ићи на осматрачницу у пешачки ров.
Војници одмах почеше са копањем заклона… Осматрамо равницу кроз дурбин и у даљини ви димо пешадију како се лагано примиче, а са њом заједно сељачка кола са децом и женама. Пешаци иду са стране пута, а средину острвили за нејач.
То преподне дошао нам нови командир, капетан Лазар. Љубазно се поздравио са свима. Његов заступник појаха оног лудог коња и оде у састав свога пука. Нити се поздравио са нама, нити смо ми зажалили за њим.
Пред нама у равници је село, а нас занима да ли ће наша пешадија бити испред, или позади њега. У селу се налази велика школа… Први редови пешака наилазе, скрећу са пута и заилазе позади насела. Стали су. Скидају спрему и почињу да копају ровове… Село је испред њих. Видимо како војници истерују мештане из кућа, јер ће село бити изложено и пешачкој и артиљеријској ватри.
Војска је изишла већ из равнице, али је још гамизала дугачка поворка избеглица. Питамо се, где ће се сместити тај народ, па још ако наступе они тмурни кишни дани.
Ћарлија јесењи поветарац носећи из даљине шум покрета од народа, који бежи пред навалом непријатеља. А села, њиве и ливаде букте у пламену и дим обавија напуштену земљу. Сељаци пале својом руком стогове сена и сламе, пуне кошеве кукуруза, да не би пали непријатељу у руке. И носећи само што им је најпотребније, спасавају голи живот и образ свој.
Из батерије јављају да су се каре вратиле пуне муниције. Војници су расположени, исто онако као када се сиромаху човеку да изненада велика сума новца.
Сада, ако морамо да одступимо, вала запамтиће нас — вели Траило, трљајући задовољно руке.
Пред подне вратила се и наша патрола, носећи пет прасади. Жале се како су пешаци све покупили, те су они ове прасиће морали куповати од пешака.
Колико сте свега платили? — пита командир.
Четири динара — одговара тужно Танасије.
Ево вам десет! — рече, смејући се, командир.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1975.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, војска, Приче, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/10/21/price-iz-velikog-rata-u-trenutcima-zatisja/


Напиши коментар