Приче из Великог рата: Чарке на Дрини

srpski-vojnici-se-pripremaju-za-bitku– Кренули смо баш одавде, из Крушевца. Командант батаљона био ми мајор Михаило Чекеревац. Погинуо је 6 септембра на Мачковом Камену. Ја сам био поднаредник још од раније. У месецу августу наста она гужва на Церу. У борби је учествовао Први, Други, Трећи и Шести прекобројни пук, а ми, Пети прекобројни пук, налазили смо се у армиској резерви. Дође наређење да бацимо и шињеле и шаторска крила, да понесемо само пушке и муницију.

Са подножја Цера кренусмо око 10 сати пре подне. Ишли смо све трчећим кораком, да што пре стигнемо у борбену линију. У путу смо страхоте сретали. Ту се најбоље видело какве су биле борбе. И коњи и војници, и комора и музика, све се измешало, па не може да се макне. Лешеви на све стране. Заудара цео Цер. Крв се усирила, муве попале по мртвацима.
Иако поднаредник, био сам водник четвртог вода. Ми смо имали да идемо на леву страну. У борби наиђосмо на један топ, и пуне каре муниције. Одмах пошаљем ордонанса да о томе извести командира Цветка Константиновића, који је био активни поручник. Лево од нас једно одељење са два митраљеза. Као гладни пси митраљези су лајали беспрекидно. Непријатељ није био далеко ни три стотине корака. То није стрељачки строј, него редови густи као зид. Отворили паклену ватру и пуцају из стојећег става. Наши се митраљези усијали, а немамо воде. Последње капљице војници су из чутурица сипали. С тешком муком пребацисмо непријатеља са те косе на другу страну.
Приближава се ноћ. Постављају се претстраже. И мени је наређено да пред својим водом избацим мртву стражу. У рововима на свака два-три корака по један леш. Измешали се живи са мртвима. Јака жега и напори скрхали људе, па их сан савладао. Непријатељ није далеко, тек смо га мало потиснули. Плашио сам се да не направе контранапад. Поставио сам претстражу: три стражарска места са по два војника.
Слушајте добро, људи, – казао сам им. – Нико неће дуго остати на стражи, али немојте се шалити главом да заспете. У вашим је рукама живот ваших другова и целе позадине.
Наредио сам да се не сме чути никакав шум ни звекет. Нико не сме да пуца. Ако неко дремне, нека га други гурне лактом. Док се не зачује моја бомба, ниједан не сме пушку да избаци.
Тек што је прошла поноћ, приђе ми један војник са мртво страже:
Долазе!
Имао сам око седамдесет војника. Начуљио сам уво да према шуму оценим даљину. Ноћ августовска, без месечине. Чујем долазе. Ударим бомбу, ону четвртасту, крагујевачку. Чим је каписла пукла, одбројим до пет и бацим. Прасну моја, па за њом осталих двадесет, а онда брза паљба. Непријатеља смо задржали.
Рано изјутра, још није било четири, наредише ми да крећем даље. Идемо горе ка Видојевици.
Који су јачи, нека понесу по једну артиљериску гранату, викнем ја војницима.
Дошла и запрега да вуче онај топ. Ја сам на челу колоне. Јутро било лепо и свеже. Пролазимо кроз шуму. Ни данас не знам како је дошло до тога да смо ишли у колони двојних редова. И замислите, одједанпут наша патрола претходница, кад је изишла на раван део шуме, на један пропланак, нагазила право на непријатељске мртве страже. Од магле нису ништа видели. Кад су приметили нашу патролу, Аустријанци се мало повукоше. У тај час диже се магла као да је неко завесу подигао. Они осуше. С десне стране један мртав угао, неко велико дрвеће, па се сви сручисмо ту. Моји војници нису били баш у самој батаљонској колони, него терали онај топ и носили гранате. Кад су извукли топ до ивице шуме, ја им повичем напред! Нађосмо се на средокраћи између непријатељских ровова и оног заклона. Али нас наши вратише. Цела посада од она два митраљеза изгинула, а оруђа остала пред нама. Ниска трава, па је куршум коси као најоштрија коса. Сетим се ашовчета. Не вреди да се закопавамо. Него као глиста почнем да пужем и довучем се до митраљеза. Али нисам знао да рукујем њим. Дозивам своје, али нико не сме. Само приђе мој посилни Богић Марковић отуда негде са Копаоника. Видим велики храст.
Богићу, бре, – рекох му, – хајде овамо.
Он се придиже мало, ја му се попнем на леђа и успнем се до првих грана оног храста да тако добијем видик. Угледах врзину и путић где њихов ров заокреће. Иза њих равница, па низбрдица.
Отступају. Видим рањенике како се пребацују један по један. Мене то охрабри. Али не отступају они из ровова. Ја се раздрах:
Напред, браћо! Отступају!
Куршуми око главе зује као пчеле. Кренусмо сви напред. Мајор Чекеревац први пред четом. Навалисмо као помамни. Оне из ровова истерали смо бомбама. Било клање, несрећа, газили смо преко мртвих. Од тог часа па до Дрине нигде се нису зауставили. Ми похватасмо огроман плен. Тада су наши војници почели да им певају ону подругљиву песму:
„Кажи стрина где је Дрина…“
И заиста, гонили смо их до саме реке. Колико је ту пало заробљеника, колико санитета, провијанта, коморе, оружја – то нико није знао осим доцније, ваљда, Врховна команда.
На Дрини смо остали четрнаест дана и четрнаест ноћи. Ту, код Лознице. Било је добро. Здрава пијаћа вода, кукуруза доста. Војници кувају качамак и пију ракију. Приликом њиховог отступања преко Дрине, богами, били смо голи и боси. Необучени и заморени. Неки од наших војника нису се устезали да свуку ципеле мртвим Аустријанцима и дођу до бољег рубља. Они, брате, имали свега. А лешеви били пред линијом.
Пошло тако наша два војника да замене цокуле. Они припуцају са друге стране. Једног ранише, а други погибе несрећник. Да би помогли овом рањеном да се извуче, припуцамо и ми и оборимо ватру. Чим се појави који од њих да захвати воде – мртав је. Тако је трајало свих четрнаест дана и четрнаест ноћи.
(Казивање Миливоја Поповића)
(Милан Шантић, „Витези слободе“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1938.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, дрина, историја, Срби, србија, хероји, цер
http://www.magacinportal.com/2016/10/03/price-iz-velikog-rata-carke-na-drini/

Напиши коментар