Екуменизам – Грљење закланог и кољача


ustase_testera«Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће устати заклани и загрлити се са оним ко га је заклао.»

                                                                                                   Достојевски
Нема дана да не прочитамо нешто око уједињења растављених пре 960 година. Истина, ретко су се они који су се раздвојили, поготово толико векова, помирили и ујединили. Православни народи, вековима тлачени, убијани и понижавани од католика, питају се, коме је пало на памет да се католици и православни уједине, односно да православни нестану, а да им врховни поглавар буде римски папа.
Да не идем далеко, позабавио бих се питањем које нас Србе највише интересује. Како је могуће да католичка црква у Хрватској, која је била и остала највећи српски непријатељ, која је од постанка ова два народа, била на страни највећих српских непријатеља, која је благосиљала злочине над Србима и масовно и активно учествовала у њима, добија подршку неких православних свештених лица? Како заборавити да су усташки злочини били под патронатом католичке цркве у Хрватској, да су многи католички свештеници директно учествовали у злочинима над Србима, посебно за време НДХ и у последњем рату? Како ујединити вере које су се одвојиле 1054. године, због разлога који до данас нису превазиђени?
Ова генерација Срба итекако памти Други светски рат и посебно грађански рат деведесетих, па да подсетим читаоце о злочинима усташких зликоваца, из скраћеног писма хрватског професора Првослава Гризогона, 8. фебруара 1942, Алојзију Степинцу, које се чува у британском Министарству спољних послова у Лондону.
„Пуних десет месеци кољу се по Хрватској на најзверскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових имања, а црвенило стида и гнева на лицу је сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је стварањем јадне НДХ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др. и траје до ових дана. Није страхота само у убијању свих Срба, стараца, жена и деце, него у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе набијали су на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полевали их кључалом водом и онда им месо солили и дерали, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, српским свештеницима резали ножем браду, одсецали им полне органе и гурали у уста, везивали их отрага за камионе и онда са њима јурили, пребијали им ноге и руке, забијали им ексере у главу, бацали их живе у јаме и бунаре… и остала мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.
Хиљаде и хиљаде српских лешева носили су Сава и Дунав, на лешевима је писало, правац Београд, путујте краљу Петру. Милеву Божиновић из Табанџе живу су распорили и извадили нерођено дете, хиљаде печених српских глава…. У Глинској православној цркви био је покољ преко три хиљаде Срба, а жене су силоване и у олтарима српских цркава.“
Даље господин Гризогоно решава дилему зашто пише Степинцу који није политичар. Ево зашто.
У свим овим страшним злочинима који су више него безбожни, учествовала је и католичка црква и то на два начина, велики број свештеника, клирика, фратара и организоване католичке младости, учествовало је веома активно. Католички свештеници постали су логорници и таборници усташки, одобравали су и сами клали друге хришћане. Чак је један католички поп заклао српског православног свештеника.
Друго, католичка црква покрстила је све преживеле Србе и док се земља још дими од крви невиних мученика, свештеници, фратри, часне сестре, носиле су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу.
Иако се ми, Хрвати, нећемо никако моћи с овим опрати од срамоте, коју нам навукоше усташки злочини, ипак можемо своју одговорност смањити пред светом и својом савешћу ако дигнемо глас против свега наведеног.’’
Степинац на ово писмо часног професора, никада није одговорио. Католичка црква у Хрватској, никада се није ни оградила ни извинила за ове злочине.
Један од највећих усташких крвника, чије име носе многе улице у данашњој Хрватској, Миле Будак, написао је 3. аугуста 1941.
„Треба се сетити да је католичка црква , која није терористичка организација, нити је воде малоумни, водила шест крсташких ратова за ослобођење Христова гроба. И ишло се тако далеко да су и деца ишла у крсташке ратове. Кад је то било у 11. и 12. веку, сигуран сам да католичка црква разуме и с правом подржава, усташку борбу.“
Ових би дана или месеци, Степинац требао постати светац католичке цркве, а не дуго после тога, кажу екуменисти свих боја, нестало би Српске православне цркве, нестало би српске историје и традиције, које је вековима чувала и бринула о њима управо она, Српска православна црква. Веру нам је одржала, јер ни Патријарси ни Митрополите, ни Епископи, ни свештеници нису били екуменисти. И то много пре Павелића и Туђмана. Нажалост, бојим се да смо данас у неким другим временима и да су безбожници и екуменисти преузели главну реч.
Фјодор Достојевски пише да једна мајчина суза за изгубљеним дететом, не вреди све ратове овог света. А у генијалном делу „Браћа Карамазови“ по многима најумнији писац свих времена пише пар реченица која изврсно осликавају екуменисте:
„Ако у то време будем мртав, нека ме васкрсну…. Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће устати заклани и загрлити се са оним ко га је заклао. Хоћу да будем ту када сви наједном дознају ради чега је све тако било“.
Извор: Царса, Срби на окуп
http://www.magacinportal.com/2016/02/05/ognjen-vojvodic-vidovdansko-ili-vatikansko-opredjeljenje/
антисрбизам, екуменизам, злочини, католичка црква, хрватска
http://www.magacinportal.com/2016/11/01/ekumenizam-grljenje-zaklanog-koljaca/


Напиши коментар