,,Живот и прикљученија“ Димитрија – Доситеја Обрадовића


dositej_obradovicОвог нашег чувеног првог попечитеља (министра) просвете 19.века знамо сви по његовом монашком имену – Доситеј, иако је његов животни рад и утицај на српску културу био много више од световне врсте, па најчешће ни не знамо, нарочито због његовог европеизираног изгледа на портретима, да је овај наш писац и просветитељ био монах који је своју ризу и ангелски образ заменио нечим доста приземнијим.

Оснивач Велике школе, претече нашег данашњег Универзитета, као и прве Богословије, свој највећи допринос српском роду, Доситеј је управо дао у последњим годинама свог живота, по повратку у Србију у време њеног коначног ослобођења од турског зулума. Стигао је из Западне Европе у којој је углавном живео претходних деценија, коначно се ослободивши илузије како ће Аустроугари решити ,,српско питање“, несебично дајући подршку и савете самом Карађорђу и сабору устаника,обезбеђујући јаку и важну руску помоћ. Животно дело Доситејево би се онда могло сконцентрисати у тих неколико година његовог одуживања мајци Србији.
,,Живот и прикљученија“, тј. Живот и доживљаји су дело које је Доситеј написао на почетку и средином пете деценије свог живота, када је већ увелико живео у Бечу и Лајпцигу, присећајући се свог детињства и разних путева који су га довели тамо, или како сам писац каже, да му је угодно и забавно ,, спомињати се своји[х]прошасти[х] времена, од самога незлобивога детињства и веселе младости до мужеског возраста и зреле старости“. Дело је аутобиографско, приповедачко, са елементима теолошких и философских размишљања, у другом делу у форми 12 писама неименованом пријатељу, писано језиком тада разумљивим ширем слоју читалаца, дубоко прожетим црквеним изразима и архаизмима тог времена, а намењено новим нараштајима у циљу образовања.
Читајући ову сагу о животу малог, а затим и великог Димитрија, осећамо Доситејев ведри дух, велику наивност којом посматра свет око себе и у познијем добу, а назиремо и мноштво цртица из његовог живописног детињства и каснијих лутања по многим земљама Европе. У раном узрасту је остао сироче и после неколико покушаја учења разних заната, врло брзо одбегао у оближњи фрушкогорски манастир, где је у игуману нашао новог оца. Духовни утицај оца Теодора се затим одразио на цео живот малог Димитрија, у монаштву годину дана касније – Доситеја, а убрзо и руколоженог младог јерођакона. По смрти свог духовног оца, Доситеј напушта манастир, његова монашки живот тада престаје и због размирица са манастирском браћом доста мањег образовања, одлази у свет. После грчке фазе и здравствених проблема, Димитрије доспева у Беч, где се бави учитељевањем као позивом. Грчки и старословенски језик замењује латинским, а црквену праксу философском, без жаљења нашуштајући монашки типик односно такав начин живота. Следећих неколико деценија Димитрије се тако знатно удаљава од духа свог народа, па иако у сталном контакту са нашом, грчком и руском црквом по земљама где је повремено живео, укључујући и Крф и Смирну, поред Беча, Лајпцига, Лондона итд., дух новог поретка који је још Петар Велики увео у Русију, а затим Мартин Лутер спровео у римокатоличкој јереси три века раније, оснивајући своју цркву, увелико осваја и Димитријеву душу. Иако не напушта веру у Бога, као идеализоване преставе на коју се често позива, Христос се у његовим сведочењима, већ у овој књизи више не појављује као Богочовек изнад свега. Тиме је Димитрије, јер Доситеј више није био, скоро потпуно потпао под погубни утицај простестанске јереси која је цветала тада у Европи. У одбрану се може ипак рећи то, да Димитрије очигледно није био сасвим свестан да његови ,,совјети“ не доносе ништа ново нити револуционарно у тадашњу мисао. Велике критике је његово дело, као такво, дубоко денационализовано и лишено најважнијих поставки православља доживео и од самог генијалног Његоша, који је говорио да га не воли јер су му „зли основи учињени на поруганије светиње словенске“. И додаје: „Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем (православљем)“.
Ово дело се тако заиста може назвати ,,писанијем“ које је ругање православном монаштву, ода западноевропској култури и поставка дубоко јеретичке мисли, али да памтимо Димитрија, у монаштву Доситеја ипак као покајника, који се своме роду вратио кад му је било најтеже, у доба Првог српског устанка, када је у заносу ослобођења од вишевековног турског јарма,  макар и у Венецији, 1804.г. спевао предивну химну слободи ,,Востани Србије“:

Востани Сербије! Востани царице!

И дај чедом твојим видет твоје лице.

Обрати серца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,

Да те опет позна и земља и море.

Покажи Европи твоје красно лице,

Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Теби сад помаже и небесна воља

И сад ти се показује и судбина боља.

Сви ближњи твоји теби добра желе

И даљни се народи твом добру веселе.

Востани Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала.

Сада се пробуди

И Сербље возбуди!

Аутор: Наташа Миљевић
Димитрије, Доситеј Обрадовић, историја, Наташа Миљевић, србија
http://www.magacinportal.com/2016/11/09/zivot-prikljucenija-dimitrija-dositeja-obradovica/


Напиши коментар