Приче из Великог рата: Прво ослобођење


srpski-konjaniciВидимо да се у селу одиграва нешто необично. Народ трчи, довикује се… А на главном путу куда ми идемо сакупило се мноштво народа, па окренуто нама, непрекидно маше марамама. Ми неодлучно застадосмо… Али гомила крете на нашу страну. Већ се чују узвици: „Живели, живели, живела српска војска!“

Коме то вичу? — запитах ордонанса… — У недоумици се окретох да видим има ли кога иза наших леђа. Али на друму бесмо само нас двојица. Онда пођосмо. Народ већ трчи и ми се наједном нађосмо опкољени са свих страна светом, који одушевљено кличе, пружа нам руке, жене плачу и љубе нам крајеве шињела. Хтео бих да запитам да ли је овуда прошла пешадија, али од галаме не могу да дођем до речи. Сељаци ухватили за узде мога коња и воде нас у правцу једне велике зграде…
Рекоше нам тада да смо нас двојица први који улазимо у село. Ја претрнух. Занемео сам пред могућношћу да сам овако голорук могао у последњем моменту наићи на неку њихову заштитницу, којих има много на пољима. Али оне могу и сада наићи.
Свукоше ме с коња. Народ ме грли, жене ките мога коња пешкирима, па и мени везују мараме око нараменица. Уведоше ме свечано у кафану. На улазу ме запахну мирис вруће ракије. Читаве гомиле погача и сира створише се преда мном, још ми дадоше и пивску чашу пуну вруће ракије. Онда се диже један да ми наздрави. Народ га непрестано прекида узвицима:
„Живела војска!“ — а ја кришом погледам кроз прозор, да ме не изненади нека патрола аустријска. Куцало се чашама, ракија се разливала. Народ пева од среће. Пошто ми одржаше два до три говора, увиђам, онако мало загрејан ракијом, да и ја треба нешто да кажем.
Дигох се, па ми се учини као да летим. А пред очима ми све ружичасто и насмејано.
Чујмо, чујмо! — виче народ.
Браћо… — Случајно бацих поглед кроз прозор и као да се скамених од ужаса. Ама лакше би ми било да сам видео аустријску патролу… Угледах команданта дивизиона и његовог белца.
Као да се од смрти отимам, скочио сам преко стола. Чаше се испретураше. За мном потрча ордонанс. Прогурасмо се кроз народ, који нас је у чуду гледао, појахасмо коње, и, онако окићени пешкирима као да смо на некој селачкој свадби, потерасмо у галопу ка Милићевом брду. Да му само измакнем са очију.
Изван села на узбрдици успорисмо мислећи да су сељаци задржали команданта. Али, на наше запрепашћење, угледасмо га да нам се приближује. Ми полегосмо по коњима… Пешкири су лепршали позади нас. Већ смо близу врха, али још увек чујемо топот копита командантовог белца. Ту смо на врху, даље се нема куд. Сем у Дунав. Окретох коња и у галопу приђох команданту:
Господине потпуковниче, налазимо се на Милићевом брду… Непријатеља пред нама нема више.
Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех. Насмејах се и ја.
Наредниче, наша је земља сада слободна. иди у село да нађеш стан и буди вољно.
Разумем! — па забацим шајкачу на једно око, опустим дизгине, и заједно са ордонансом запевам из свег гласа:
Дунаве, Дунаве, тија водо ладна…
Сутрадан је коминике Врховне команде гласио:
На територији Краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник„.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1975.)
Извор: Приче из Великог рата
велики рат, војска, историја, србија, српство
http://www.magacinportal.com/2016/12/06/price-iz-velikog-rata-prvo-oslobodjenje/


Напиши коментар