Приче из Великог рата: На албанској обали


Првог јануара 1916, око 7 сати изјутра, наш торпиљер баци котву отприлике пола миље северно од пристаништа Св. Јована Медовског, и један мали чамац искрца нас на стење, с нашим малим пртљагом.


Пристајање беше доста неугодно. Одатле кренусмо пешице једном рђавом стазом ка пристаништу, где нас већ два дана очекиваху мајори Д’ Алозије и Кудан, који су дошли из Скадра. Одох да се представим британском адмиралу Трубриџу, заповеднику пристаништа. Адмирал нам потврди оно што смо већ знали, указујући на напуштено пристаниште, по коме се свуда виђаху катарке и димњаци потопљених бродова. „Срби се заваравају, рече нам адмирал, ако мисле да се овде може вршити какво већег обима укрцавање.“

На обали и обронцима стеновитих литица које окружују пристаниште сретасмо свуда бедне људе, жене, децу, старце, војнике рањене и осакаћене, чак и самртнике, без заклона, у ритама, гладне, који су вапили за помоћ. Колико беше тешко гледати беду ових несрећника! У великој гужви они очекиваше какав брод да их превезе преко мора. Не могох се дуже задржавати. У једним старим каруцама, у које беху упрегнута два мршава и изнурена коња, одох с тројицом мојих официра у Љеш, арнаутску паланчицу, шест километара на југ, где такође беше много избеглица. После неколико сати дадоше нам оседлане коње за одлазак из Љеша у Скадар, удаљен 40 километара, путем који је некада био одржаван, но сада беше у жалосном стању. Једна арнаутска кола беху довезла из Св. Јована Медовског остало особље Изасланства с нашим скромним пртљагом и требаше да продуже за Скадар. Знајући да су сва средства исцрпљена, понели смо нешто намирница.

Пре поласка, одох до једне мале куће у Љешу да посетим војводу Путника, бившег начелника Врховне команде Српске војске, који је, тешко болестан, довде пренесен на рукама својих војника, у једној импровизованој носиљци. Војвода лежаше на дивану, на узглавцима; ипак ме прими и разговараше са мном, потпуно јасно и присебно, захваљујући Француској што долази његовој земљи у помоћ. Носиљка беше смештена испод кућне настрешнице; прост, мало виши дрвени сандук, с рукуницама.

Кренусмо прилично доцкан. Предео показиваше рат и слом. На сваком кораку сретасмо појединце, војнике и грађане, који су ишли у Св. Јован Медовски, надајући се да ће се укрцати на брод; поворке мршавих натоварених коња, нека чудна колица, начињена од већих еспапских сандука, привезаних на осовину и две мотке, као руде. У овим сандуцима, на мало сламе, сеђаху или лежаху госпође с децом. Бедни магарци и коњи на измаку снаге били су свачим натоварени. Крај пута свуда сточне лешине. На неким лицима чита се очајање. Ипак ми се чинило да појава наших униформи даје нешто окрепљења многима од ових несрећника крај којих смо пролазили…

(Пиарон де Мондезир, „Албанска голгота. Успомене и ратне слике“, Просвета, Београд, 1936.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, историја, Срби, страдање
http://www.magacinportal.com/2017/07/31/price-iz-velikog-rata-na-albanskoj-obali/


Напиши коментар