Археолози на Калемегдану открили неолитску кућу и остатке римског каструма

Копали, па налетели на изненађење. Фото: Снежана Крстић / РАС Србија

Миленијуми историје Београда сусрели су се у неколико квадратних метара када је тим Завода за заштиту споменика културе Града Београда, одмах до чесме Мехмед-паше Соколовића, открио неолитску кућу, остатке римског каструма и две урне из бронзаног доба.


Да је повест Калемегдана богата и скривена дубоко под земљом, знало се одавно. Око чесме Мехмед-паше копало се и раније, но тек када је Завод преузео пројектат рекострукције овог споменика, историја се почела откривати слој по слој.

– Део чесме је деценијама био под земљом, у нивоу платоа Горњег града. Видљиве су биле само две фасаде, за трећу се знало да постоји, а мислило се да је четвртом чесма прислоњена на зид фортификације. Током истраживања доказали смо не само да четврта фасада постоји, већ да се на њој ној налази оригиналан улаз у резервоар, са тесаницима од камена и декоративним венцем. Земља која ју је затпрала, заправо ју је штитила од пропадања, тако да је она остала потпуно очувана – каже архитекта Невенка Новаковић, виши стручни сарадник на пројекту.

Чесма ће бити потпуно откопана. Фото: Снежана Крстић / РАС Србијa

Одлучили су да чесму потпуно откопају.

– Током радова извађено је више од 1.000 кубика земље, затекли смо оригинални ниво терена и оригиналну калдрму, што ће све од сада бити доступно – објашњава архитекта Ивана Филиповић Јорк, помоћник директора Завода.

Но, ту изненађења нису стала.

– Када смо ту силну земљу склонили, пред нама су се указали бели остаци римског бедема дуги око 10 метара. Нигде у Београду римски бедем није презентован на овај начин. Темељи постоје у подруму Библиотеке града, а један мали део налази се у склопу северо-источног бедема Горњег града, где је ипак утопљен у целу структуру. У близини римског бедема нашли смо и једно камено ђуле, што говори да је ту било борби, вероватно крајем трећег века – каже археолог Нела Мићовић.

Нела Мићовић и остаци римског бедема. Фото: Снежана Крстић / РАС Србија

Сви откривени налази показују континуитет живљења на овом простору. Но оно што је бедем покрио, још више је заинтригирало истраживаче.

– На истом месту нађени су остаци неолитске куће, фрагменти две урне из бронзаног доба и аустријски канал. Кућа нам је много рекла о тим „раним Београђанима“. Мноштво шкољки и пужева показало је да су се Неолићани њима хранили, те да је рибарство било једно од главних привредних грана у доба позног неолита (од 4.800 до 3.500 године п.н.е.). Ако се испостави да је то иста врста шкољки коју су јели Винчанци, а која живи у беспрекорној води, испоставиће се да је Дунав некада био врло чиста река и да је текао много ближе данашњој тврђави – каже она.

Предлог Магацин-а:

Винча – далека историја Европе

На обронцима Калемегдана пре 5.000 година можда је постојало и читаво неолитско насеље.

– Њихове куће су биле правоугаоне, прављене од дрвених облица између којих се плете грање, а онда се преко тога лепе блато или глина и на крају се све прекречи. Под је такође био глинени и окречен, због лепоте и хигијене. Један део куће имао је пећ, а јело се из ручно прављених здела, чије смо крхотине скупили. Остаци лепа такође су виђени у околини, што значи да је кућа или била баш велика, или их је било више. У позном неолиту већ постоје урбанизована насеља, збијена ради заштите од ветра – објашњава Нела и додаје да су остаци конзервирани и поново затрпани, да би се сачували за нека друга времена и друге истраживаче.

Исто место изабрали су у II или III веку Римљани, да поставе своје бедеме за војно утврђење у коме је била смештена IV Флавијева легија.

– На малом простору спојило се наше време, аустријски канал, турска чесма, римски бедем и неолитска кућа. То показује не само континуитет живљења на овом простору, већ и његову стратешку важност – косина данашњег Калемегдана хилајдама година служила је за одбрана од непријатеља – описује Нела.

Када почетком идућег месеца радови око Мехмед-пашине чесме буду готови, несумњиво ће то постати најатрактивнији део Калемегдана. Тим пре што је чесма лепша и боље очувана од многих које је Соколовић подигао у Истанбулу.

– Све што радимо на конзервацији и рестаурацији, радимо са потпуно аутентичним и компактабилним материјалима. Уместо цемента, користи се кречни малтер, материјал тога доба, а посебна прича била је пронаћи мајсторе који са њим знају да раде. Трагали смо и за аутентичним каменом, кречњаком са простора Београда, који се више не експлоатише. На крају нам га је донирала цементара Лафарж са Фрушке горе. Сви радови се обављају у складу са утврђеним конзерваторским принципима – каже Новаковић.

Радови се настављају на целој локацији. Фото: Снежана Крстић / РАС Србија

Једино су нови елементи урађени савременим материјалима, као што је то случај у светским археолошким налазиштима.

– Уклањањем земље добили смо денивелацију између садашњег дела Горњег града и новог платоа, са висинском разликом од 4,5 метра. Стога ћемо овде поставити нову рампу, по европским стандардима и квалитетним материјалима, како би римски бедем и чесма били приступачни свима. Цео простор ће бити функционално и декоративно осветљен, а чесма приказана у својој првобитној форми и лепоти – додаје Филиповић Јорк.

Они су изузетно захвални финансијеру пројекта, Турској агенцији за координацију и сарадњу (ТИКА), јер су без поговора и са радошћу прихватили све измене пројекта, које су морале да наступе због нових открића.

Бонус:

Мехмед паша Соколовић

Међу бројним турским државницима српског порекла који су стварали османску историју најчувенији је био Мехмед-паша Соколовић (1506-1579) – једини османлијски велики везир који је владао чак за време три султана. Мехмед паша је један од најзначајнијих државника у целокупној Османској историји. Мехмедова жена је била кћи султана Селима II – Есма (Исмихан) с којом је имао три сина и кћер.И поред високог положаја, Мехмед није заборавио свој завичај и род. Обновио је Пећку патријаршију (Предлог Магацин-а: Види „Како је обновљена Српска патријаршија 1557. године?“)и српској цркви дао широку аутономију, своје рођаке је постављао за српске патријархе (Макарије Соколовић), а оне који су прешли на ислам за османлијске управнике. Најзначајнији међу њима, Мустафа-паша Соколовић, био је беглербег Угарске, Ферхад–паша је управљао Босном и саградио бањалучку џамију „Ферхадију“.

Аутор: Дуња Тулимировић
Извор: Блиц

Напиши коментар