Приче из Великог рата: Музика на острву Видо


Лепо острво Видо већ је за нас и наше недаће проглашено за „Острво смрти“. А страшно и јест. На њему као да нема живота. Све је омртвало, све ћути….

Било је то 20. јануара 1916. Леп и пријатан сунчан дан. Већ превалило подне. Суне, лепо наше српско сунце, што нас свако јутро походи те нам с наших гора и крвавих поља доноси светлост и топлину, наде, уздахе и молитве наших драгих, и оно већ жури даље ка Западу, да обавести образовани свет о нашим страдањима и нашим јадима; или, можда, бежи да заклони и одмори око од страшних призора уништења целога једнога народа… А наши регрути, узданица наша, заложени хлебом и варивом, прсли по оној травној падини и лешкаре на зеленој, топлој и срећној рудини, која се, ваљда, и сама чуди, овим неочекиваним и необичним гостима. Лешкаре и међу собом журекају, те одмарају, колико је могућно, и душу и тело… И душу и тело, да, јер је обоје једнако преморено, подједнако исцрпено, до капи испијено.
Недалеко од њих одмарао сам се и ја покрај својега шаторчића, а мало даље и још неки официри, јер је ту на ледини био и „Штаб“ нашега пука. одмарали су се и они уколико ко није био заузет послом. У том донеше однекуд у шаторским крилима нову партију цокула, обуће за војнике и официре, спустише близу мене. Начетисмо се око њих. Узимамо пар по пар и загледамо их тек онако, више из радозналости. Добре! – Исте као оне наше предратне. Само су ове од црне коже и, душа ваља, нешто мало лепше скројене; потпетице су за једну „флекну“ више, а и рогњишта су мало подубља од наших, па се притежу са три пређице, те мало лепше стоје уз ногу. Иначе су од доброга материјала, солидно израђене и потковане, те од камена осигуране горе гвозденим чавлима са пошироким плочастим главама а на потпетицама малом поктовицом налик на ону коњску потковицу „немачкога“ кова. Нешто вечито!… Ни налик на оне, како их неки назваше „фусекле“ са Војуше. Па и војник у њима изгледа некако озбиљнији, поузданији…
Одмарао сам се, ако ко и у то може веровати. Али једва ако је тако прошло десетак минута, док у оној гробној тишини, горе на коси, на неких стотину метара повише нас, одјекну музика!… То је, ваљда, била прва наша музика на овом „Острву смрти“. Прва музика и први весник наде и радости! Засвира нашу народну химну! Море, људи, чујете ли? Засвира српску народну, српску државну химну!… Чујете ли то ви што сте широм целога света објавили и јерихонсим трубама трубили да Срба нема више?! Чујете ли их и на овом пустом острву? Српско племе још није погинуло!…
Тек што су одјекнули први звуци музике, а један регрут из групице што се одмараше недалеко од нас, весело викну:
– Ене!… Ово је наша банда! – и подиже главу да боље чује.
– Море ћути! Јес’ полудео! Откуд наша банда овде? – рече други немарно и не помичући се.
– Ама, јес’ Бога ми!… Ено слушај!… Наша химна, на! – понови први, па скочи на ноге и упре поглед онамо откуд звуци долазе.
– Јес’, јес’! То је наша химна! – додаде неко из друге гомилице, па и он скочи на ноге. За њим трећи, четврти, пети, десети, двадесети, стоти…
За тили час сви су били на ногама. Чак и они најслабији. Исправили се по оној рудини као борићи или боље, као боговски кипови, чије је мрко лице сунце озарило. Млади су, неуки су, па нити знају шта ће ни како ће, него онако инстинктивно, по науку што су га понели са родитељскога огњишта, поскидали капе па их нервозно грче и гужвају сувим препланулим рукама. Многи се прекрстише. Стоје „агнеци незлобиви“ немо, разбољено и побожно као у цркви. Сваки је мученику раван; сваки је достојан светачкога ореола.
Музика свира даље. Свира одмерено и, чини ми се, много лепше него икад пре; силно наглашава сваку реч наше узвишене, божанствене молитве. Ено: „Боже, правде! Ти што спасе од пропасти до сад нас. Чуј и одсад наше гласе; и одсад нам буди спас!“… Све се лепо распознаје и потреса душу до темеља.
Стојим тако, узбуђен и разбољен и слушам сваки такт, сваки слог. Музика свира силно, чини ми се до Неба се чује. А звуци се разлежу по пустом острву, нежно милују живе и мртве лешеве, тужно јече, преламају се и одјекују, док се не отисну а пучину морску, да се вали с њима забављају док не стигну до наших жала и наших хридина… Ено!… Све једнако лепо одјекује: „…и одсад нам буди спас… Моћном руком води брани…. српски брод! Моли ти се српски род!… Одјекује тамо исто као и у нашој души. И ево, заклео бих се да никад, никад од створења света, песма и музика није била у бољем складу са откуцајима људскога срца и треперењем човечје душе него овде на острву Виду. Тешко је без Отаџбине. Горак је хлеб изгнанички!… Изгнаник је сужањ, без верига. Ave Patria! Morituri Te salutant! Отаџбино, жељо жива! И умирући поздрављамо Те. Здраво! Здраво да си Отаџбино драга“…
Око ми заблиста. То није била суза. То је било само једно опште огледало душе, као што је кап росеу којој се огледа величина Неба. А све што је сузи било намењено сручило се одједном унутра, да срце прелије, притисне и умири. Да се не осрамоти пред оним дивним народним синовима и јунацима што онако стојички, као покидани пупољци без јуначке замене, без суза и јаука вену и умиру на туђој груди…
(Владимир Ј. Радојевић и Добросав Ј. Миленковић, „ПРОПАСТ СРПСКИХ РЕГРУТА 1915“, Српска академија наука, Београд, 1967.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар