Приче из Великог рата: Уста мичу, трбу’ не осећа


Лица су потамнела од умора и спласнула од глади. Песма је одавно замрла, разговори су престали. Иду људи од места до места, намамљени причама о хлебу и топлом сунцу Јадранског мора.

Прича се већ да ћемо ићи овако до мора, а онда ће нас пребацити негде, да се одморимо. Неки веле у Француску, други у Африку. Свеједно, тек на видику је „обећана земља“, где ће ваљда престати ове наше муке и патње… Сустигосмо и једну групу војника, који су у шаторском крилу носили свога друга. Уста су у њега испуцана од силне ватре, а поглед безизразно зури у даљину из утонулих очних дупља.
Одмичемо лагано широким друмом. Ни помена о неком маршовању. Како који може, и колико може. У групи, појединачно, развучени, и тек се на неком застанку прикупљамо. А када они челни крену, последњи тек седају да се одморе.

Голо стење штрчи из земље, наборано и нарогушено, као да се сва земља најежила. Мало даље, читави блокови наваљени један преко другог, а из шупљина, сличних оним дупљама у лобање, развлаче се праменови сиве магле. Иза мене нарамкује посилни Јездимир, и чуди се.

Као да је Бог чистио небеса од камења, па га изручио на ову земљу…

Усред једног таквог крша и лома, зауставише нас да преноћимо.

Поред пута пустио се унедоглед карсни терен.

Глас се пронео да је стигао хлеб. Људи намах оживеше. На друму су била два камиона и са њих су истоваривали неке сандуке. Ађутант пука се враћа отуда и саопштава да је донесен пексимит. Командири одредише људе за пријем.
Свакоме војнику је дат по један пексимит. Били су то правилни квадрати, с прста дебели, неке смесе, тврде као камен. Покушавали су војници да загризу пексимит, правећи гримасе на лицу.

После узалудних покушаја, један, посматрајући пексимит, каже:

Славу им њину, место леба, дали нам дашчице.

Објашњено им је да се пексимит не гризе као хлеб, већ га треба у чају или води поквасити, или га преломити, па помало грицкати.

Мљаска Исајло по устима пексимит, и са извесним багателисањем вели:

Ово, господин поручник, личи на струготине.

Наравно — одговара Лука — ти си код куће јео стално питу са млеком, па ти омекшали зуби. Кипислцауф!… Ждери то и кажи хвала, кад си добио.

Неки говоре како би се пексимитом могао и коњ убити.

Како ти изгледа? — питам једнога пешака који мрзовољно жваће.

Он махну главом, па ће рећи:

Тхе… уста мичу, трбу’ не осећа.

И пошто су изнашли све мане, појели су пексимит у сласт. Чак су и мрвице покупили.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар