Приче из Великог рата: На острву смрти


Острво Видо – над плавим одром српских ратника

Посматрам острво Видо… Једна кућа на њему, онда неке бараке, шатори. На обали се беласа нека гомила… Али то као да није камење. А ко би сада го лежао на обали… Међутим, личе на људске прилике. Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха.


Окретох се. Лешеви, голи људски лешеви, преко стотину мртвих људи набацано на обалу, на гомилу, разјапљених вилица, стакластог погледа, раскречених ногу и згрчених руку. Таласи сатански налећу, као да се радују толикоме плену, вода у широким млазевима цеди се низ укочена мртва тела… Па бар да нису голи… Ужаси дана и смртне глади огледају се на свакој кости. Као да су живе лобање изишле из морског дна на светлост дана.
— Oh-la-la… Quelle tгаgédіе. Pauvreѕ hommeѕ, раuvreѕ hommeѕ! — Клима тужно главом вођа тендера.
Лађа одмах ту пристаде. Један морнар изнесе Мићу. На обали ухватих дете за руку.
— А зашто они спавају? — пита дете.
— Уморни су — одговорих расејано.
— А је л’ им зима?
И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели… Постали су дечаци и замишљали да је живот вечан. И тек закорачили у живот… Ах, ономе се цеди вода из отворених уста…
Опоменух децу да се не окрећу, већ да гледају куда иду. Уском стазом изиђосмо на узвишицу и нађосмо се пред оном кућом. Беше ту један трећепозивац.
— После подне почеће комисија рад… Сад је доцкан.
А деца гладна. Нема ничег да се купи. Замолих трећепозивца да бар негде нађе хлеба… Изделисмо деци по кришку и склонисмо их у заклон. Ја остадох са трећепозивцем.
— Е, мој господине, није ово острво Видо, већ острво смрти. Стотине дневно умиру… Кога овамо донесу, тај више не види бела дана. Сахрањивали су их прво овде. Али треба батаљон војске по цео дан да копа гробове, а после ни места не би имало.

Сада их бацају на обалу, увече дође једна лађа, натовари их и онда ноћу баце у море.
Случајно звецнух мамузама, па ми наједном паде на памет како сам ја жив док свуда около мене као да гамижу мртваци. Хучи море и пада киша. А живот је тако мио…
— 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко мртав… Ено га, један сад умро.
Болничари су носили укочену људску прилику и замакоше под обалу.
Запитах га зашто их свлаче.
— Ваљда да лакше тону…
Заћутасмо… Гледам мало подаље једну подрпану и погурену људску сенку како једва вуче ноге… Краљевски војник, непобедива мртва стража славне српске војске…
— Отима се сиромах од смрти. Хтео би да бежи из овога пакла. Пронеће и њега сутра — говори трећепозивац.
Навикао сигурно на такве призоре, он је говорио равнодушно, као да није реч о живу човеку. Али ја не могу да се отргнем од једне мисли, која ми изазива страшну слику… да ће овај живи човек, који лута као авет по овоме ветру, који још говори, мисли, да ће и он сутра лежати искежених вилица. А трећепозивац као да хоће да појача ову мисао, наставља хладно:
— Ноћу се дигну у бунилу и ватри, па онако голи пођу и набасају на воду. Они најлакше сврше. А неки падну, те их сутра нађемо укочене на ледини.
И мени се невољно намећу представе чудне и грозне, јер су и утисци мучни и тешки. Гола тела лебдећи у води лагано тону, док морске немани незајажљиво витлају, и онда растржу. Стотинама свакога дана!… А сутра ће и онај. Као да чека на ред.
Зачух детињи плач, те се дигох. Мића се заценуо, а један му ставио пред уста кришку хлеба. Кад наиђох, овај као да се правда:
— Нисам, богами, хтео да му узмем. Само се нашалио…
Мића дугачким рукавом брише очи и још јеца. Око уста му се нахватале мрве хлеба.
Иако сам још прилично далеко од сентименталних родитељских осећања, обузима ме нека неизмерна туга према овом нејаком детету.
Од првих сазнања својих, ово је дете осетило горчину живота. Не зна оно ни за родитељску негу, ни за љубав мајчину, ни за детиње играчке. Место успаванке слушало је прасак пушака, место млека и топле хране задовољавало се корицама хлеба које су преостале од умрлих војника. На глави му нека прекројена шајкачица, која му и уши покрила, а преко нешто мало скраћенога копорана увијено је шалом, што је можда још од његове мајке преостало. Пригрлио је помодрелим ручицама хлеб и, онако уплакан, набурено гледа испод ока онога дечака.
— Не волим! — вели љутито Мића и одречно махну руком према дечаку.
Ја га умирујем како ћу му купити чоколаде, а онога „маторога“ прекорех што дира ово дете.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар