Кад ратник заплаче…

Војвода Вук са својим војницима

Кад су се синови нашли у загрљају мајки и сестара кад су се обнављала спаљена огњишта и кад се славила победа и повратак у отаџбину један млад човек испуњавао је своју свету дужност: ишао је на означене адресе и тешка срца обавештавао родбину о последњим жељама њихових најдражих, који су заувек остали на бојишту.


Био је то млади лекар Александар Костић, о коме смо писали у прошлом тексту. Он ће убрзо потом бити један од оснивача Медицинског факултета у Београду и његов професор, док ће његови научни радови прећи границе наше земље…
Тешка срца јављао сам мајкама и сестрама шта су њихови синови и браћа рекли на издисају. А умирали су на мојим рукама. Гледао сам њихове очи, њихова бајонетом избодена тела, слушао и бележио њихове последње поруке:
,,Докторе, ако знате за Бога, кажите мојој мајци да сам у овом самртном часу мислио на њу. Обећајте ми то. Сада могу мирно да умрем…”
Показивали су ми слике најдражих и остављали адресе. Умирали су тихо, свесни да су испупили своју људску и војничку дужност. Био сам трупни лекар, видео сам много мртвих и рањених, али никад толико и никад такве ране нисам видео као у боју на Грунишком вису у новембру 1916. године. То је истурени део према Соколцу, на ушћу Белих вода у Црну реку. За заузеће Групишког виса био је одређен Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића, познатог као – војвода Вук. Познавао сам људе који су дрхтали кад се изговарало његово име: био је човек гвоздене воље, дисциплина у његовом одреду била је – гвоздена. Одред је имао скромну санитетску службу: два лекара и два сандука санитетског материјала које је вукло магаре. Лично је војвода Вук тражио од команданта Дринске дивизије Смиљанића да одвоји једно одељење медицинара за предстојећу битку. То је било моје одељење. То је била изванредно опремљена болница. Опремили су је наши пријатељи и савезници Французи. Кренули смо одмах.
У сусрет ми је пошао ађутант војводе Вука. Рече ми да се само чека наш долазак, па да почне напад. Осмотрио сам положај и изабрао место за болницу – најближе фронту. Вука сам замишљао као горостаса, намргођеног погледа, а он, доброћудан, нижег раста, осмехну. Хоћу да му рапортирам, а он ће: „Пустите то, молим вас, докторе, него ми кажите колико имате санитетског материјала?”
Много, кажем, не дај боже да га у толикој мери употребим… А он ће: „То ће бити љути бој, такав још, докторе, нисте видели. Морамо заузети Грунишки вис, јер је веома важан положај за даље операције. То зна и непријатељ, па га неће дати до последњег човека…“
Убрзо поче напад наших јединица. Најпре јака митраљеска и пушчана паљба, па онда бомбе и потом први јуриш. Убрзо пристигоше и први рањеници. У ствари, докотрљаше се до болнице, јер сам болничке шаторе поставио уз фронт, на коју стотину метара. Рањеници се чудно понашају: не жале због рана, већ зато што су избачени из строја, из битке. Ране су у почетку биле од метка, шрапнела, бомбе. Битка траје непрекидно 48 часова. За то време, шест пута сам чуо глас војводе Вука: „Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше…”
Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам то тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог, трећег дана боја, Груниште је било кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава.
Али, гле, каква је то сад поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао. У тој борби на Груништу Добровољачки одред је преполовљен. Они који су преживели, пребачени су у друге пукове. Одред није могао да се одржи без свог команданта…
Извор: Принцип

Напиши коментар