Приче из Великог рата: У фронт!


И после толико времена, паде команда: „У фронт!“


Сваки пронађе своје место… Лица су обријана и светла, као да су преображена, командири их наново прегруписавају, јер постоје шупљине, пошто су многи изгинули и помрли. Онда су им одржали говор. А одмах затим командоваше „мирно“ и „на парове разбројс!“
Пошто артиљерци нису имали ни топова, ни коња, изводили су пешачку обуку и маршовање. По цело преподне разлегале се команде: „У двојне редове, надесно!“ и „Налее-во у фронт! Од пешачких команди само смо то знали. А када би нама и војницима већ досадило, онда командујемо: „Напред марш!“ — обилазимо бивак и тада би одјекивао туп удар поткованих цокула: трап, труп, трап, труп…
После подне опет то исто, колико да се војници не улеже.
Када се обука заврши, обично идемо код Грка баракера на коњак или рум. Другога пића и није било. Тада постанемо говорљиви. Лукино лице се тада обично опусти, његове очи заводене, језик му одебља, он се враћа поводећи се у шатор, и зове свога посилнога Исајла. Затим почне тужним гласом:
— И-сак, бре, ш’о ме мрзиш?
— Не мрзим ве, очију ми — теши га Исајло и скида му чизме.
Лука опустио главу и гледа испод ока Исајла.
— Лажеш! — онда штуцне. — А ш’о сам те изударо?
— Па заслужио сам…
— Е… баш! — Лука се поведе, али га Исајло задржи. — Је ли… а… заш’о сам ја п-пијан?
— Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам.
— Е… кад је тако… на!
— Ама хвала, госпо’н поручник…
— Вар-варда1… и февга2. А… аврио3, да ме… пробудиш.
Увија га Исајло као мало дете и таман да пође, Лука се придиже.
— Исак…
— Извол’те, госпо’н поручник!
— Читај… за ме-мене… мо-молитву…
Исајло се онда прекрсти и најозбиљније почиње: „Оче наш…“ — Лука се одупро рукама, главу опустио на груди и жмури. Када Исајло заћути, Лука се прене. Не отварајући очи пита:
— Је ли готово? — и свали се на кревет.
Опет га Исајло увија и тада жели своме поручнику лаку ноћ.
Сутрадан долази Исајло и пита:
— Господин поручник, је ли важи оно десет драхми, што ми дадосте синоћ.
— Шта, да не би хтео да ми вратиш?
— Па… како наредите.
— Хајд, маглу, док те нисам дохватио.
Исајло задовољно трља руке и сав срећан облеће око поручника.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата


Напиши коментар