Заборавили смо српски језик, своју културу, идентитет у страху да у „братству и јединству” не увредимо друге


Проф. др Милош Ковачевић

Заборавили смо српски језик, своју културу, изгубили смо национални идентитет, не поштујемо себе, а све у страху због „братства и јединства” да друге не увредимо, па смо данас дошли дотле да не знамо шта су то стандарди српског књижевног језика.


Проф. др Милош Ковачевић, редовни професор Савременог српског језика и Опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, свој пребогат стваралачки, научни и педагошки рад посветио је одбрани српског језика, а данас упозорава да нам за то тек предстоји одлучујућа битка. Та битка претвара се често у борбу с ветрењачама јер професор Ковачевић у својим текстовима и у комуникацији са својим студентима пита: да ли Срби данас знају шта је то српски књижевни или стандардни језик и који му је обим и садржај?
– У одговору на то питање садржани су готово сви проблеми с којима се сусреће српски књижевни језик данас. Сигурно је да је он по своме обиму и садржају и данас подударан српском књижевном језику како га је дефинисао његов творац Вук Караџић. Код Вука је он, међутим, био и именом само српски језик. Данас је он, међутим, уникатан по томе што се једини у свету множи дељењем јер се јавља под различитим несрпским именима. Код Хрвата се зове хрватски, код Бошњака босански, а код Црногораца црногорски. Али то нису посебни језици, него само варијанте српског језика. Зато је историјски и научно, како је то и академик Предраг Пипер нагласио, оправдан назив језика Срба српски језик, док је књижевни језик Хрвата хрватскосрпски, Бошњака бошњачкосрпски, а Црногораца црногорскосрпски. Српски језик једини има статус лингвистички утемељеног језика, док су његове варијанте политички језици, што ће рећи језици само по политички наметнутом несрпском имену. Осим социолингвистичких питања, везаних пре свега за преименовање српског језика, његову данашњицу оптерећују и питања алоглотских утицаја што угрожавају његову структуру. Наиме, данашњи српски језик, посматран и у целини и као систем варијаната, изложен је веома јакој англицизацији. У српском језику дошло је до праве експлозије језичке англоманије, која сада прелази у свој екстремни стадијум – језички англохолизам, чија је основна карактеристика „опијеност неконтролисаним уношењем свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски” (Т. Прћић).
Англицизација је један, али не и једини вид испољавања језичке некултуре. А данас код Срба заиста царује језичка некултура на сваком кораку. Један од основних разлога тако доминантне језичке некултуре јесте статус самог српског књижевног језика у школском системе, а посебно на универзитету. Код Срба се пре не подразумева него што се подразумева да су факултетски образовани појединци функционално писмени. Не може се, наиме, бити функционално писмен уколико се не познаје елементарна писменост, уколико појединац нема ни елементарна нормативна знања стандардног српског језика. А и не може их имати ако се са учењем српског језика једини и последњи пут у току свог школовања сусреће у основној школи.
Српски језик, писмо и култура уопште задивили су Европу почетком 19. века?
– Национална библија српског народа јесу, без сумње, његове народне песме. У 19. веку постојала је и европска деценија српске народне песме. Вук Караџић је представио Европи непознате Србе на најбољи могући начин, преко српског народног језика и на њему створене народне поезије. Можда најбољу слику европског одушевљења српским народним песмама као (над)европским вредностима изразио је Енглез Џон Бауринг, који је 1827. направио први избор српских народних песама на енглеском језику, наглашавајући да „нисмо знали да је узвишени дух музике, патоса и песме обитавао тако дуго у долини Мораве” и да је „српска народна поезија најзад показала своје лице на најпријатнији начин; њену деликатност, отменост и машту не премашује лирска поезија ниједне друге земље.” Зато Бауринг усхићено жели европску добродошлицу српском народу и његовој поезији речима: „Ми те поздрављамо у кругу својих муза”. Интересантно је да је Бауринг мото свог енглеског избора исписао ћирилицом. Треба се само запитати колико су данас српске културне вредности присутне код Срба, међу којима није мали број оних који би најрадије да се одрекну свих својих вредности. Који би најрадије да у будућности Срби потпуно раскину са српским вредностима из прошлости, да започну пут из почетка, као неки нови Срби који би да прекину све везе с властитом националном културом.
Често се срећемо са сулудом чињеницом да ми Срби наново учимо лекције које су нас научили наши славни преци, од Немањића до Црњанског, Андрића, Нушића…
– Европа се, како већ напоменух, одушевљавала и српским језиком, и савршенством српске ћирилице, и српским народним песмама, а самим тим и Србима. Одушевљавала се све док су и Срби као до зенице ока свога држали до свог језика и ћирилице као националних идентитетских критеријума. А онда је дошло време када је Србима било битније да угоде другима него да држе до својих вредности. Али вредније су биле самим тим што више нису биле само и приоритетно српске. Управо то је доживео српски језик. Срби су лако прихватили чињеницу да он није само српски, заборављајући да употреба једног језика код више народа не поништава његову етнолингвистичку суштину. Наиме, енглески није мање енглески зато што њиме говоре толики други народи осим Енглеза. Како се не би замерили другима, због „братства и јединства”, Срби су свесно избегавали или негирали научне истине. Зарад мира у кући, а покаткад, богами, и зарад личних интереса.
Професор Мило Ломпар тврди да део Срба свесно уништава аутентичну српску културу и српско национално биће. Он у том контексту помиње Другу Србију?
– Код једног дела српске културне и политичке елите – нарочито у време титоистичке Југославије, а ништа мање није присутно ни данас – наглашено се испољава тежња ка самопорицању националног идентитета и вредности из прошлости, а посебно ћирилице. Као да је та нова антићирилична српска елита преузела аустроугарске критеријуме у одређивању српске идентитетске и културне вредности ћирилице. Зато проблеми српског језика и ћирилице пре свега јесу проблеми самих Срба. Ми једноставно волимо да потцењујемо своје, а да прихватамо туђе мишљење, па и кад то мишљење није засновано ни на каквим озбиљним аргументима, па чак и кад је на српску штету. Чини се да тај парадокс најбоље одсликава афоризам: Борба Хрвата против ћирилице у Хрватској није ништа према борби Срба за латиницу у Србији. Невероватно је какву антипатију, да не употребим који примеренији израз, према српској ћирилици исказују припадници тзв. Друге Србије. Као да код њих цео однос према српском језику и писму као националним идентитетским критеријумима почива на премиси: што си више против ћирилице и српског језика, то си више европски оријентисан, то си мање „српски Србин”, а више „бриселски Србин”. Готово да се властита култура сматра не само мање вредном од европске него и баластом, чак супротношћу европској култури. А заборавља се, на пример, с каквим одушевљењем је та иста Европа прихватала и оцењивала српски језик и српске народне песме. Сагласно Ломпару, може се рећи да су највећи противници аутентичне српске културе и темељних српских националних идентитетских критеријума управо ти Срба који би желели да направе потпуни отклон од свега онога по чему су Срби били препознати.
Стиче се утисак да сте у одбрани српског језика, који је стуб националног и културолошког бића, па и српске православне вере, доста усамљени, да с неколицином других бијете не само своје професионалне битке него да радите и оно што је посао српске државе.
– Делим мишљење оних који верују да српски научник треба да служи на ползу српском народу, посебно ако се бави националним дисциплинама. А између тих дисциплина нема, нити може бити националније од српске филологије. Нигде се један научник не може толико поистоветити са интересима властитог народа колико у одбрани идентитетских националних критеријума, међу којима су језик и писмо најтемељнији. Код Срба често, а посебно данас, није на цени борба за српске националне интересе. Врло лако се та борба проглашава национализмом, с тим да се национализму одузимају све његове позитивне карактеристике, тако да се он готово изједначава са шовинизмом. Данас је, на срећу, све више српских филолога на бранику српских филолошких националних интереса. Али, нажалост, деловање самих филолога није довољно. Потребно је и национално одговорно деловање српских политичара.
Аутор: Ђоко Кесић
Извор: Експрес


  • 1
    Share

Напиши коментар