Дарко Танасковић: Шансе Приштине да уђе у УНЕСКО мање су него 2017.


Фото: РТС

САД и Израел су 2017. донели одлуку да напусте УНЕСЦО, с тим што је као датум њеног ступања на снагу одређен почетак 2019. године.

Без обзира на њихове мотиве, односно незадовољство одлукама које су у УНЕСЦО-у усвајане у вези са пријемом Палестине, као и културним и духовним наслеђем у Јерусалиму и, уопште, наводним перманентним дискриминаторским односом Организације према Израелу и без обзира на то шта се о основаности поступка ових двеју чланица може мислити, за сваку међународну организацију, па и УНЕСЦО, озбиљан је ударац кад је државе напуштају. Поготово ако је реч о великим силама. Она тиме објективно губи на универзалности, репрезентативности и акционој способности – каже у интервјуу за Данас професор Дарко Танасковић, бивши амбасадор Србије при агенцији УН за образовање, науку и културу, председник Управног одбора Народног музеја у Београду, водећи српски оријенталиста, књижевник, преводилац и дипломата, који је недавно за заслуге на пољу српске културе добио државно признаје „Културни образац“.

Главне теме разговора са професором Танасковићем су разлози и последице које ће по УНЕСЦО имати излазак САД, једне од држава оснивача ове организације и Израела, који је њен члан од 1949, при чему обе земље имају локалитете који се налазе на Светској листи културне баштине, као и потенцијална веза овог догађаја са Косовом и Метохијом и шансама да самопроглашена косовска држава у 2019. понови кандидатуру за чланство у агенцији УН за науку, образовање и културу.

Иако су проблеми почели још 2011. кад је УНЕСЦО примио Палестину као пуноправног члана, да ли се излазак САД и Израела могу довести у везу и са израелском одлуком о премештању престонице у Јерусалим, што су САД међу реткима подржале?

Трампово спровођење у дело ранијег америчког обећања да ће амбасаду преместити из Тел Авива у Јерусалим није допринело доношењу одлуке о напуштању УНЕСЦО-а. Та одлука донета је пре овог симболички значајног политичког чина, на линији исте спољнополитичке концепције.

САД и Израел су од 2011. престале да плаћају своје обавезе према УНЕСЦО-у. Како се процењује, САД дугују 600 милиона долара, а Израел 10 милиона долара. Да ли их излазак из УНЕСО-а ослобађа плаћања тог дуговања и шта то значи за рад ове агенције УН?

Од тренутка кад су САД, у знак протеста против пријема Палестине у УНЕСЦО, правдајући то унутрашњим законским обавезама, престале да уплаћују своју редовну годишњу чланарину – контрибуцију, Организација се нашла у знатним финансијским тешкоћама, јер је Америка по основу чланарине у буџет УНЕСЦО-а уплаћивала 22 посто његовог укупног износа. Иако је одлука о напуштању УНЕСЦО-а првенствено политички мотивисана, без значаја није ни њена финансијска страна. У вашингтонском естаблишменту, а и Конгресу, одавно постоји нерасположење према америчком деловању у склопу ове специјализоване агенције УН за образовање, науку и културу, а и према УНЕСЦО-у уопште, што је део тренда маргинализовања међународних организација као главних форума мултилатералне дипломатије, у којима су сви учесници начелно равноправни. Од избора Доналда Трампа за председника, то негативно расположење је појачано. Како су године одмицале, а дуг САД растао, финансијска димензија одлуке о напуштању УНЕСЦО-а добијала је на значају, јер би евентуални повратак у Организацију изискивао исплату веома високог износа неуплаћених обавеза. Премда су модалитети бар делимичног реализовања потраживања УНЕСЦО-а према САД у разматрању, тешко је очекивати да ће Вашингтон, сад кад је ван Организације, на име наплаћене чланарине нешто надокнадити УНЕСЦО-у, јер то није чињено ни док је Америка била чланица.

Самопроглашена косовска држава ове године поново има могућност да се кандидује за чланство у УНЕСЦО-у. То је, уз чланство у ИНТЕРПОЛ-у и Савету Европе, један од три приоритета спољне политике Приштине, која 2015. није прошла на Генералној скупштини УНЕСЦО-а, а 2017. није понављала кандидатуру. Да ли у 2019. и после изласка САД из УНЕСЦО-а треба очекивати ново кандидовање Приштине, што је она већ најавила тврдећи да има подршку Аустрије и Албаније?

Неизвесно је да ли ће те најављене кандидатуре ове године и бити, премда никако није искључено да је буде. Све зависи од процена Приштине и њених покровитеља у међународној заједници, при чему улога Аустрије и Албаније свакако није пресудна, да ли су шансе да се оствари чланство реалне. Незахвално је прогнозирати, али мислим да се на основу више показатеља може оценити да би изгледи Приштине у овом тренутку били мањи од оних 2017, а тада су у последњи час повукли захтев.

Да ли би „палестински модел“ могао да се примени и на самопроглашену косовску државу? Палестина је после чланства у УНЕСЦО-у 2011, већ 2012. постала „посматрач“ у УН, чиме јој је признат међународно-правни статус?

То је двоструко хипотетичко питање, а две ситуације се и историјски и политички и међународноправно по много чему битно разликују. Са друге стране, навикли смо се на то да је поштовање међународног права, па и права уопште, данас толико релативизовано, да је све могуће, ако постоје међународна коњунктура и однос снага који правне норме, па и елементарну логику, обесмишљавају и стављају ван снаге. Зар оно што се догодило у Македонији није довољно речит пример? Зато се не бих упуштао у спекулације које одговор на ово Ваше питање претпоставља. Најбоље је да „Косово“ не уђе у УНЕСЦО.

Како би на ту „УНЕСЦО причу“ утицало евентуално потписивање правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине?

Утицало би свакако! Али од тога смо толико далеко, да о таквој магловитој перспективи данас не вреди разговарати.

Да ли је званични Београд сам себи отежао ситуацију у заштити српске и друге културне баштине на КиМ залажући се за екстериторијалност српских манастира на сопственој државној територији, која је од 1999. под протекторатом УН?

Помињана екстериторијалност била је једна од варијанти потенцијалног решења статуса „Косова“, односно КиМ, у неуспешним преговорима који то заправо и нису били, па нема утицаја на актуелну, животну ситуацију на терену, где су реалности: немогућност Србије да врши власт на овом делу своје територије, присуство међународних снага на том истом простору, као елеменат из структуре протектората и настојање власти у Приштини да, уз подршку дела међународне заједнице, докажу да протекторат „Косово“ има атрибуте и прерогативе самосталне државе.

Колико се у УНЕСЦО-у (не) поштују Резолуција 1244 СБ УН и чињеница да се српско наслеђе налази и на његовој Листи угрожене културне баштине управо због вандализма и напада косовских Албанаца?

Резолуција СБ УН 1244 се у УНЕСЦО-у и у документима Организације поштује, о чему Стална делегација Србије и МСП строго воде рачуна и реагују на сваки случај пренебрегавања њених одредби. Сасвим је нешто друго политички мотивисано цинично слепило појединих држава чланица за противречност на коју сте указали. Иако су изгласале стављање наших светиња на Листу културног наслеђа у опасности, знајући веома добро од кога им опасност прети, многе од њих се, ипак, залажу за пријем „Косова“ у УНЕСЦО.

Sui generis

Постоји ли било где на свету пример протектората УН какав је на КиМ – са једностраним проглашењем независности територије под управом УН?

Колико је мени познато, овакав случај нигде не постоји. По томе је „Косово“, како воле да кажу они који су га нелегално и насилно створили, ситуација „sui generis“, а не по стању које је у вези са њим наводно неповратно створено српском кривицом и „праведном казном“ Милосрдног анђела.

Извор: Данас


Напиши коментар