Косово и Метохија вјековима српска матица: Албанци се појавили тек у 17. вијеку


Према писаним изворима Косово и Метохија били су у 13., 14, 15, 16 и 17. вијеку најхомогеније области српске државе.

Косово и Метохија и даље заокупља пажњу српске и свјетске јавности. Још увијек се не зна каква је коначна судбина Космета, али баш због тога ваља подсјетити ко је у тој српској покрајини вјековима живио и када су се појавили Албанци, који данас на српској земљи стварају тобожњу независну албанску државу. Са тим подацима још увијек свијет није довољно упознат, па је наредни текст наш скроман допринос борби Срба да сачувају своју постојбину и све оно што су вјековима стварали на Косову и Метохији. Текст је преузет са фејсбук групе „Српска ствар“.

Освајањем градова Призрена и Пећи, 4. јуна 1455. године, Турци су потпуно загосподарили Метохијом, где ће остати све до 1912. године када су ове крајеве ослободиле српска и црногорска војска. Турске власти су почеле одмах да заснивају феудално уређење и уводе своју администрацију. Уместо управних српских подела на жупе увели су санџакате и нахије. Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чије ће градове и села пописати 1485. године. Од 1570. године Призрен ће постати седиште санџака и у њему ће пописе извршити 1571. и 1591. године. У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чија ће седишта бити у Призрену, Пећи и већим насељима Хочи и Долцима.

Ови турски пописи дали су значајне историјске податке о називима насеља, структури привреде, фискалним обавезама, о личним именима и патронимима сваког уписаног становника, о називима планина, речних токова и црквама и манастирима. Са изузетком неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и Влаха и ивичних села према Албанији, становништво ових крајева чинила је апсолутна српска етничка већина. Према писаним изворима Косово и Метохија били су у 13., 14, 15, 16 и 17. вијеку најхомогеније области српске државе.

Турци су у првом налету порушили многе тврђаве, цркве, манастире, трговачке и друге објекте. Феудални господари постали су беглербегови, спахије и тимарници доведени из редова турске властеле и ислужених ратника. На другој страни остала је раја – становништво нижег реда задужено да обрађује земљу и врши најтеже послове. Сељаци су били дужни да обрађују земљу и дају државне и спахијске порезе – хараче. Хришћани су поред пореза обавезног за све, такозване „испенџе” били дужни да плаћају и „џизју” или харач, чега су били ослобођени муслимани. То је био разлог за све већу исламизацију, у првом реду имућнијих и угледнијих делова српског становништва у градовима и селима.

По својим законима Турци су признавали слободу вероисповести, али су свим силама настојали да то изиграју. Звона са цркава су поскидали и однели где год су их нашли и забранили њихову употребу у обредима. Већ у време првих провала попалили су и похарали многе манастире и цркве, а све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије или их разорили па на њиховим местима подизали џамије, своје дворове и друге јавне зграде. Старе цркве нису се могле обнављати без дозволе и подмићивања турских власти. Па и тада, оправка се условљавала коришћењем само материјала од старе срушене цркве при чему је одређивана и висина крова која се није смела прекорачити. Стога је унутрашњи простор готово свих тада саграђених или оправљених цркава укопаван у земљу, каткада од пола до целог метра. Црквене драгоцености су разграбљене и упропашћене. Црквене књиге и иконе су, такође, немилице уништаване или одношене и продаване по великим градским трговима Скадра, Подгорице, па и самог Цариграда. Готово сва села и имања – метохије – које су српски владари даровали својим задужбинама, одузета су и претворена у спахилуке.

Продор албанских племена у Метохију не може се потврдити пре краја 17. века. Извештаји католичких визитатора сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила измежу Црног и Белог Дрима. Апостолски визитатор, Барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици је у септембру 1610. године ушао у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим. На путу од Призрена ка Косову он бележи да је пролазио кроз „лепу долину пуну шизматичких села” (тј. српских православних села). И остали историјски подаци сведоче да је на простору Метохије и Косова у 17 веку живело преко 90 процената српског народа.

Када су Турци у свом поступном продору 1683. године, готово 300 година после Косовске битке 1389. године, стигли да опседну Беч и у њему царску палату, пољски краљ Јан Собјески (1624–1696) притекао је у помоћ Аустријанцима, потукао Турке и ослободио Беч од опсаде. Аустријанци су потом предузели успешан поход против Турака, ослободили српске земље и стигли до Скопља у коме је харала куга, спалили град и у даљем походу стигли до Тетова и Штипа. Српски патријарх Арсеније трећи Чарнојевић придружио се војнички организовано са својим народом аусторијском војсковођи Пиколоминију. На несрећу, Турци су, уз помоћ превртљивих Албанаца победили аустријску војску 1690. године и приморали је на повлачење до Саве и Дунава. Српски устаници са патријархом Арсенијем III били су приморани на сеобу и повлачење са Аустријанцима. По писму самог патријарха Арсенија трећег аустријском цару, он је са собом довео 30.000 извежбаних војника, не рачунајући у тај број и остале избеглице.

Турци, Татари и Албанци су три месеца палили и рушили српска села и вршили одмазду над српском рајом, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину сместили на зимовање Албанце, своје војнике. Татари су своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и неговали своје коње.

И у поновљеном аустријском походу 1737. године Срби су устали и пружили помоћ аустријској војсци и, коначно, опет били принуђени на другу сеобу, чији је предводник био патријарх Арсеније IV Јовановић.

Да би дефинитивно елиминисали српски отпор, турске власти су систематски насељавали ова подручја поузданим албанским муслиманским живљем из Албаније, који је играо битну улогу у гушењу свих каснијих српских побуна. Од 1737. до 1878. године Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. Средином 18 века било их је око 400.000 житеља. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. године, забележено је око 250 српских села. Из тог пописа се види да је у целом 18 веку српски живаљ одржаван и тако ушао у 19 век.

Између двеју српских сеоба, Албанци су се насељавањем померили из своје етничке матице за 200 км на српско тло, а то је било праћено протеривањем Срба или исламизацијом. Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака почетком 19 века, били су главно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна.

 

Турски попис из 1455. године показује размере геноцида над Србима на Космету

Извор: ИН4С


  • 111
    Shares

Напиши коментар