Чувар успомене на славне јунаке војводе Синђелића


Селомир добио највеће признање града Ниша – „11. јануар“

Наша Србија је пуна споменика, где су херојство и трагедија испреплетени, али аманет који је Србима оставио војвода Стеван Синђелић изазива дивљење и понос.

Баш тако се осећа и Селомир Марковић (74), који више од три деценије брине о успомени и сенима српског јунака и његових војника који се нису живи предали непријатељу, напротив, одвели су са собом у смрт три пута више Турака. Тешко да ће Нишлије пронаћи начин да се одуже Селомиру који без икакве надокнаде обавља посао незваничног водича и чувара споменика. Међутим, делимично су се искупили доделивши му највеће градско признање – „11. јануар“.

– Док сам жив, проносићу славу ових јунака, и ништа ми неће бити тешко. Без обзира на то да ли је зима или лето, увек сам на располагању свима који желе да чују причу о херојству, патриотизму и, пре свега, жељи за слободом – говори нам Селомир, који је 1980. године, од тадашњег директора Народног музеја Богомира Станковића, добио кључеве споменика на Чегру.

Али он није хтео да буде само неко ко ће да се, како каже, реда ради стара о овој светињи. Судбина хероја, на челу са Синђелићем, дубоко га је ганула, и зато је почео да истражује све што има везе са овом битком.

– На овом месту је у једном дану погинуло 4.000 Срба… Војвода Стеван Синђелић показао је до тада нешто невиђено у историји војевања. Када је видео да је турска војска надмоћнија и да се не може савладати, сачекао је да се непријатељ приближи, па је припуцао у лојанице које су активирале барут. Од тих 4.000 Срба, кости готово њих 2.000 остале су баш на Чегру. Испод овог споменика на дубини од четири метра налази се једна од најуређенијих костурница и највећа на Балкану. Патолошки је обрађена и заштићена, али није отворена за посетиоце, да би сени ових јунака почивале у миру. То је најмање што им дугујемо – беседи Селомир, који је своја истраживања преточио у књигу „Од топа до топа“.

Стопало

Чегар на турском значи стопало. И заиста, ово брдо погледом из ваздуха подсећа баш на људско стопало.

Уследила је, сведочи наш саговорник, незапамћена освета – главе Синђелића и његових јунака узидане су у Ћеле-кулу у Нишу, као стравична опомена Србима да им никада више не падне на памет да подижу устанке. Јунацима се, 4. јула 1878. године, одужио кнез Милан Обреновић, ослободилац Ниша од Турака, који је на Чегру подигао споменик, који је 50 година касније надоградио Александар Карађорђевић, подигавши кулу по којој је овај комплекс постао карактеристичан.

На овом месту у једном дану погинуло готово 4.000 Срба

– Ово је први споменик подигнут после ослобођења од Турака, а „чувају“ га два топа из победничке Церске битке. Много лекција се може научити на овом малом простору, и зато никада нисам хтео да одустанем од њега. Награда „11. јануар“ садржи и новчани део, тако да сам први пут од државе добио сатисфакцију у виду новца. Купио сам себи нове ципеле, нешто дао унучићима и частио супругу бањом – закључује Марковић, који је инвалидску пензију стекао радећи у „Електронској индустрији“.

Потомци

Селомир каже да су му потомци војводе Синђелића велика подршка.

– Цене мој труд и заиста сам им захвалан на свему – каже Селомир.

Реконструкција

Давне 1927. године, освећењу куле присуствовао је краљ Александар Карађорђевић, који је тада овде засадио две липе. Једна је још увек у животу, па је омиљено место туриста кад желе да „ухвате хлад“.

Извор: Новости


Напиши коментар