Како су Србију одбранили „сељачки синови“


Фото/Илустрација

Чувена Моравска дивизија, срце војске Краљевине Србије и у за Балканце крвава ратна времена пре Великог (Првог Светског) рата, приказана је кроз визуру свакодневног живота њених војника, углавном сељака и занатлија којима је, како је то надахнуто на отварању рекла директорка музеја и коауторка изложбе Мира Ниношевић, њихово село или заселак до рата био „цео свет“.

Игром судбине, ти српски сељаци видели су, у најгорим могућим условима, и гудуре Албаније, северну Африку, Крф… да би само они срећници који су извукли живу главу од метака, шрапнела и тифуса, преко Солунског фронта стигли назад кући, својима и своме.

А дотле нису само ратовали, јер само у рововима око Солуна провели су три године, већ и писали песме и мемоаре, правили новине, изводили позоришне представе, одржавали баште, вештим рукама правили мала уметничка дела од материјала који је био доступан – чауре артиљеријске гранате, пушчаних метака…

А ко су били ти чувени Моравци, дивизија којој је припадао и легендарни Гвоздени пук, али и чији војници су биле ордењем и вечном славом овенчане жене, носиоци ордена Карађорђеве звезде са мачевима – Милунка Савић и Енглескиња Флоренс Сендс?

Србију тада нису одбранила „београдска господа“ већ сељачки синови из Поморавља, тежаци из околине Лебана, Прокупља, Лесковца, Врања, Куршумлије, Ћуприје, Ниша…

Да није Мораваца не би било ни „Марша на Дрину“

Чувени „Марш на Дрину“ Станислав Бинички је компоновао у част Миливоја Стојановића Брке, команданта Другог пешадијског пука Моравске дивизије, који је погинуо у Колубарској бици. Моравска дивизија је једина у свом саставу имала и жене. Најпознатија је легендарна Милунка Савић , а на изложби у Галерији РТС-а може се прочитати мало и о једној Енглескињи, поднареднику Другог пешадијског пука Флори Сендс и њеној љубави према резервном поручнику из Доње Речице код Прокупља, Јанаћку Јовићу. Јанаћко је погинуо 1916, а Флора је после рата објавила књигу „Вољени наредник“

А они се при мобилизацији нису питали да ли треба да бране отажбину, или да за њих то треба да уради неко други, а да они наставе да се баве својим имањем или послом.

У тим крајевима готово да нема куће која није дала ратника, а сваки четврти мушкарац мобилисан на југоистоку Србије је погинуо на фронту, истиче Мира Ниношевић.

По објави рата, Моравска дивизија имала око 34.000 војника и старешина. Велики број се никада није вратио кући.
А у јулу 1914. године, када је избио рат, Краљевина Србија је бројала тек 4,7 милиона становника данашње средишње Србије, затим Рашке, Косова и Метохије и већег дела Македоније (Стара Србија припојена након Првог балканског рата).

До 30. јула 1914. године, војвода Путник је мобилисао око 420.500 људи у пет армија, којима су командовали Путникови ученици из Српске војне академије.

Српску војску су чинили војници јединица „првог позива“ (мушкарци узраста од 21 до 31 године), „другог позива“ (мушкарци узраста од 32. до 37. године) организованих у Народну војску „трећег позива “ (мушкарци од 38. до 45. година ), а „последњу одбрану“ су чинили мушкарци узраста од 18 до 20 година као и од 46 до 50 година.

Нажалост, и та последња клица српске будућности била је ангажована У Првом светском рату у оквиру Моравске, Дринске, Дунавске, Шумадијске и Тимочке дивизије.
Септембра 1915. године добошари су по местима позивали: „Сви мушћи од деветнаес’ године има одма’ да се јаве у своју војну команду“.

Већ толико о војној обавези и потреби служења редовног војног рока је „паметном довољно“, што би рекао наш народ.

Свака дивизија је названа по локалним рекама и регрутовала је једну пешадијску дивизију (10.000 до 20.000 људи) првог позива, једну пешадијску дивизију другог позива, три пешадијска пука трећег позива; један ескадрон коњице, који је имао статус чете трећег позива и одређени број позадинских пешадијских батаљона и коњичких ескадрона трећег позива.

И онда је кренуло… А како је то изгледало рецимо у Церској бици 17. августа 1914. из прве руке записује пуковник Лазар Поповић из Трећег пешадијског пука И позива.

„…Хватали смо се за гушу и борили један против два…После 800 губитака морали смо да се привремено повучемо…Ђорђа Стојановића није било међу нама, није хтео да прими наредбу за повлачење…… Када смо повратили положај, на левом крилу где је борба била најљућа, нашли смо капетана Ђорђа у средини његових верних Пироћанаца. Ту је лежао мртав јунак до јунака, искиданих руку и разнетог тела…У школском дворишту села Бадање никнуло је још 20 гробова“.

Крварило се у рову, од артиљерије, пушчаног метка… борбама прса у прса. Али, четири ратне године нису само ратовање.
Живот не стаје ни у рату, па је било ту и културе и пијанки… све до обележавања слава.

Рецимо, слави Шеснаестог пука Моравске дивизије у логору Суруклију, 3. јула 1916. године, присуствовале су одабране званице: српски војни и политички врх, представници француске и британске војске. Борци и старешине славили су под ведрим небом, музика је свирала, играла су се кола, а играли су их не само српски војници већ и грчке девојке из оближњег села. Оне би понекад долазиле у логор доносећи намирнице или дарове за војнике, изазивајући посебну пажњу јер велики број њих није био ожењен.
Славиле су се и породичне славе. Ратни дневник болничара Моравске дивизије Јордана Ђ. Стевановића Цекевачког из Лесковца бележи:

„Дође 26. октобар, (1917) моја слава, тога дана тражим одобрење од командира да не радим и добих наређење да не радим око бараке и узмем један литар вина за ручак. Имао сам две флаше коњака које сам платио 16,50 драхми и узех два литра вина из магацина. То је било све. На ручку сам имао Мицу Цревара и дође случајно Дина Фајдица и његов брат Мита, те смо нас четири ручали заједно. Увече нисмо имали леба за вечеру, јер није стигао из профијанта, па нисам вечерао, те чак, сутрадан, опет ручах. Тако проведох и четврту славу у туђини далеко од своје куће. Као да нисам никад ни имао кућу, жену и децу, и навикнусмо се потпуно дивљачки живети…“

Међу војницима свих дивизија било много земљорадника, они су имали и своје „ратне баште“. Поред снабдевања свежим намирницама на фронту биле су и морални подстрек борацима, приметио је 1918. године Арчибад Рајс у делу „Шта сам видео и проживео у великим данима“:

„Кад нису били на служби, српски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао Њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село“.

Извор: Историјамистерија


Напиши коментар