Мислили сте да су Срби љубазни? То значи да нисте били у Либану!

Либан, Фото: Ивана Ковачевић

Знам, знам вероватно и ви као и већина мојих пријатеља имате предрасуде када се спомене Либан и Бејрут. Надам се да после овог текста више неће бити тако.

Моје колеге су почеле да ме зафркавају како ћу отворити своју туристичку агенцију и специјализовати се за “панцир туризам” туре.

Можда једног дана, али Либан не спада у те дестинације. Напротив, Либан је космополитски, живахан, пун контраста са дивним гостопримљивим народом.

За Либан је потребна виза, можете је добити у њиховој амбасади у нашој земљи (ако аплицирате тако, онда се плаћа) или у Бејруту на аеродрому, попуните формулар и онда је бесплатно.

Звала сам амбасаду пред пут да се информишем и веома фина, културна и пријатна госпођа ми је све објаснила.

Слећемо око четири ујутру, аеродром је смештен близу града па можете лако да се пребаците. Прво што ми скрене пажњу у то доба, јесте да све ради. У четири ујутру. Све.

После мало сна, најзад крећемо у обилазак града. Либан је добра дестинација током читаве године, просечна температура у фебруару је 18 степени.

С обзиром на то да нас је испратио температурни минус, ових 18 које нас дочекује је право лето. Ујутру и увече морате имати неку лагану јакну, а током дана чак смо се скидали у мајицу на бретеле (ја сам специфичан случај, мени је увек топло). Зато и због тога, прво на плажу.

Корниш, шеталиште уз море, популарно је место где се мештани и посетиоци окупљају и уживају у дивном погледу на море. Препун кафића, ресторана и барова, Корниш у свету важи за једно од најбољих и најдужих шеталишта поред мора.

Корниш, Бејрут Фото: Ивана Ковачевић

Са једне стране налази се нова модерна лука, која не заостаје за оним тренутно најразвијенијм и најлепшим лукама по свету. Заитунаy баy је новоизграђени кварт са луксузним хотелима, ресторанима, јахтинг клубом. То је тренутно најмодернији део града. Док смо шетали километарки дугим шеталиштем, са једне стране су нас окруживале високе палме и нове велелепне грађевине које без проблема могу да парирају Мајамију, као и старе предивне цркве и џамије и уске забачене улице.

Zaitunay bay, Бејрут Фото: Ивана Ковачевић

На улицама се возе скупи аутомобили, по чему се може закључити да становништво добро живи, бар они повлашцени. У Бејруту нема средњег сталежа.

Нижи сталеж вози старе “Мерцедесе” и, оно што је врло инересантно, њима је чудно да желите да шетате: свако ко прође поред трубиће вам и питати вас да ли желите да вас повезе.

Такси није скуп, не раде на таксиметар већ се зна тарифа за сваки део града. С обзиром на то да градског превоза нема, увек можете подићи руку и било који возач ће вам стати и повести вас. Цена те вожње је нешто јача од једног долара. Званична валута је либанска фунта али и доларима све можете плаћати, не праве разлику. На другом крају шеталишта у делу града који се назива Rouche, атракција – “Голубија стена”. То је место где ћете пронаћи најлепши природни феномен, заштитни знак Бејрута.

Голубија стена, Бејрут Фото: Ивана Ковачевић

У самом граду најпознатије су три четврти: Хамра, старо језгро у коме ћете пронаћи многобројне сувенирнице и ресторане, Доwнтоwн, нови део града у коме су шопинг центри, луксузне модне радње, салони луксузних аутомобила..

Downtown, Бејрут Фото: Ивана Ковачевић

Трећи део града је комплекс Америчког универзитета у Бејруту (АУБ). Предивно окружење, све зграде су старе али веома добро очуване и одржаване, а цео комплекс је окружен парковима.

Универзитет је основан 1866. године, и данас је један од најбољих универзитета на Блиском истоку. Прошетали смо читавим комплексом и могу да вам кажем – овде студенти имају све предиспозиције да уживају.

Центар Бејрута је најзначајнији део града. Ту се смештени влада и парламент и њихове зграде су врло упечатљиве.

Бејрут је прелеп, модеран град, али ако наиђете на двометарске бетонске блокове ограђене жицом уз које иду наоружани, под пуном ратном опремом, војници и полиција знаћете да сте набасали на неку државних институција.

Бејрут се од других градова разлику и по тротоарима. Врло су високи да не би било паркирања где вам падне на памет. Међутим, од те мере слаба вајда, па су као следећу меру увели бетонске блокове уз ивичњаке. Не изгледа уопште лепо. Поготово у деловима града где је све модерно и скупо, па упадају у очи рогобатне бетонске конструкције, просто кваре читав дојам.

Бејрут Фото: Ивана Ковачевић

У самом центру града видећете грађевине из различитих епоха које су настајале под утицајем различитих цивилизација и углавном све су добро очуване.

Историја Бејрута стара је више од 5 000 година и чува наслеђе Феничана, Грка, Римљана и Арапа, које се простире широм града.

На тргу Мученика, преко пута споменика, налази се Мухамед Ал – Амин џамија. Поред ње, грчка православна црква Светог Ђорђа. Око њих – археолошко налазиште из римског доба. Недалеко одатле је и налазиште римских купатила.

Верујем у флоскулу да град чине становници. А становници Бејрута и Либана су дивни, драги, културни и срдачни људи. Какви су према путнику намернику такви су и једни према другима.

Није важно које су вероисповести (у овом моменту око 40% становништва су хришћани, некада су чинили много већи проценат становништва), они се сви држе заједно и заједничким снагама се боре да изграде и сачувају своју земљу. Верске поделе нису приметне.

Ако вас град не очара на прву лопту, у шта сумњам, онда ће вас храна оборити са ногу. Интересантно је да локално становништво не једе много рибу и морске плодове.

Оброци се углавном базирају на говедини у различитим облицима и салате. Вара анаб (сарма), Табула (салата од першуна, лука, парадајза и лимуна), Фатуш (зелена салата, парадајз и комадићи пита хлеба) само су мали део укусне клопе коју можете да пробате. Цене у ресторанима су исте или нешто мало више него код нас. Цене фаст фуд хране су исте као и код нас.

Први оброк у Бејруту смо добили бесплатно и прво вино које смо наручили. Просто нису имали неки разлог да нас часте, али ето, свидели смо им се. Овде, нажалост, нема много туриста.

Такође, једном приликом у таксију, када смо хтели да платимо вожњу, таксиста није имао да нам врати кусур, па нас је частио вожњом. Увек част иде уз реченицу “Добро дошли у Либан” и да, стварно смо се тако осећали.

Где год попили кафу, у најлуксузнијем кафићу, ресторану или на пијаци цена је од 5-10 долара. Цена кафе је папрено висока. Исто ћете платити целокупни оброк колико и једну кафу.

Као што сам већ напоменула, Бејрут живи 24/7. Ноћу није ништа мање живо него током дана. Све је отворено, све ради, по граду су пуни локали, већина има живу музику. Звуци њихове музике су за нас наравно непрепознатљиви. Нисам љубитељ таквог мелоса, али слушајућу ту врсту музике док смо боравили тамо, морам да кажем да и није лоша. Певају је из душе.

Либан се налази између Израела и Сирије, на источној обали Средоземног мора. Улазак из Изреала није могућ, такође због тренутне ситуације у Сирији није паметно ни оданде ући копненим путем. Када се приближите деловима земље који се граниче са те две земље, очекују вас пунктови за проверу.

Либан је једна од ретких земаља у свету где је могуће провести преподне на плажи и сунчати се, а поподне отићи на скијање.

Потребно је око четири сата вожње да бисте стигли са једног на други крај Либана. Дуж тог пута наићи ћете на вековима стару историју, културу и природне лепоте. 20 година од грађанског рата, Либанци напорно раде на обнови своје земље и туристичке понуде.

Скијање на врху величанствене планине Либан, 225 км плажа дуж Средоземног мора, једна од најстаријих светских цивилизација, само су неки од разлога зашто треба да посетити ову нестварну земљу.

Упутили смо се на север ка древном феничанском граду Библосу (на арапском: Жбаил) најстаријем граду на свету, по коме је и Библија добила назив. Налази се на око 40 км од главног града. Читавим путем уз обалу наилазићете на туристичке градиће. Скоро да су спојени и не можете да приметите када се један завршио а почео следећи.

Библос представља мешавину традиције и модерног. Ту се налазе остаци древног града, Крсташки замак и црква, и област старе пијаце. Познат је и као место где је измишљено латинично писмо. Много можете истраживати у овом историјском граду. На самом улазу наићи ћете на древне рушевине које су за собом оставили Феничани, а ако прођете центром града, стићи ћете у луку која овде стоји већ хиљадама година.

Ако се попнете на врх замка који се налази у луци, имаћете поглед на читав град. Ту се налази ресторан “Код Пепеа”. Украшен је фотографијама  и представља својеврсни музеј једног времена. У сваком ресторану, продавници, на сваком кораку кроз град, дочекаће вас насмејани, пријатни и невероватно љубазни мештани. Није тешко заљубити се у овај древни лучки град.

Библос Фото: Ивана Ковачевић

Нас пут даље води ка Триполију. Удаљен је од Библоса око 50 км и други је град по величини и броју становника у Либану.

Триполи је прави арапски град, али није на мене оставио неки утисак. При повратку у Бејрут, провели смо читав сат у пријатном разговору са возачем комбија, који је на сва наша питања и недоумице имао конкретан одговор.

Жао му је било што Триполи нисмо доживели како треба, каже да би требало да знамо неког у граду да би нам показао и дочарао Триполи на начин на који заслужује.

Триполи једини има две реке које протичу кроз град и има нека супер места за одмор. Ал то нам остаје за неки други пут.

Триполи Фото. Ивана Ковачевић

Следећег јутра смо уз кафу планирали пут ка југу. Нисмо били сигурни да имамо времена да стигнемо да обиђемо оба града (Тир и Сидон) који су нам тог дана били у плану, па смо упитали кафеџију за препоруку.

Мала дигресија: поред арапског, сви говоре француски, а енглески разумеју, али не говоре одлично.

У сваком случају, љубазни кафеџија почне да нам објашњава шта и како да урадимо, али му госпођа за суседним столом упадне у реч. Она је из Тира, дошла је пословно у Бејрут и занима је како и када смо планирали да идемо ка Тиру.

Објаснимо јој да желимо да попијемо кафу па да се спустимо на аутобуску станицу (има их две и нису оно што замишљамо: то су такорећи бензинске пумпе/тргови одакле крећу мини бусеви који превозе сиромашнији народ. Карта кошта око долар-два где год да вас возе. Само један је званични аутобуски превозник али распоред вожње за њега ископати је права срећа).

Госпођа нам изнесе спасоносни план: она има нешто да обави и за пола сата креће ка Тиру, ако желимо била би почаствована да нас повезе.

Супер, још једном љубазност тамошњег становништва на конкретном примеру. Наравно, упитали смо је колико ће нас то коштати, на шта смо опет добили одговор да су њена жеља и дужност да нас повезе и да ћемо јој се одужити ако уживамо у њеној земљи и у ономе што има да пружи. Тир је удаљен од Бејрута 80 км.

Осим до Тира, возила нас је и до Сидона (арапски: Саида). Када улазите у град прво на шта наилазите је фудбалски стадион који се налази на полуострву и кога море запљускује са три стране.

Градске плаже су потпуно пусте јер је ово изразито муслиманско подручје, самим тим се ни алкохол не служи. Кад стигнете у град прво ћете угледати Сидонски замак уз море, који датира из крсташког периода, саграђен 1228. године.

Након разгледања замка можете посетити Музеј сапуна, где ћете се упознати са развојем и техником производње сапуна у овом региону. И Сидон и Тир у који смо се даље упутили су познати још из Библије.

Либан је једина земља Блиског истока која нема пустињу. Дрво кедра се налази и на застави, а приче кажу да, када идете по Блиском истоку и угледате зелену боју, знаћете да сте у Либану.

Назив Либан потиче од арамејске речи лабан, што значи бело, као референца на планину Либан која је увек прекривена снегом.

Гротте да Цана је пећина која се налази 10 км југоисточно од Тира и 12 км је удаљена од границе са Израелом. На том месту у пећини је Исус провео неко време у размишљању пре него је направио прво чудо. Легенда каже да је на том месту претворио воду у вино.

Око пећине се налази и камење у коме су његови ученици уклесали све те приче…

Grotte da Cana, Фото: Ивана Ковачевић

Најзад стижемо до Тира (арапски: Сур). Успут наилазимо на плантаже банана по коме је овај крај познат. Сам град је издржао дугу и бурну историју, која му је поклонила мноштво историјских и културних знаменитости. Лутали смо егзотичним суковима, и завирили у душу града. Тир је за време старог Рима био важан град Феничанима и данас се овде налази много античких споменика. Шеталиште поред мора, залази сунце, полако пада вече, време је за повратак у Бејрут.

Многи од ових градова спадају међу најстарија насеља на свету.

У Бејруту нам остаје да обиђемо Национални музеј. Сматрају га епицентром културе у Либану и то је место где се можете упознати са мноштвом феничанских артефаката.

Да се овај музеј налази негде у Европи, испред њега би био километраски ред за улазак, а цена карте би била абнормално висока. Овако, цена карте је три долара, а унутра је поред нас било само неколико људи жељни да све виде, обиђу и истраже.

Национални музеј Бејрута, Фото: Ивана Ковачевић

Какве утиске носимо са овог путовања!?

Открили смо и загребали само део Либана, били у пар инспиративних градова, држали се за главу сваки пут када смо учествовали у саобраћају (возе као лудаци), упознали дивне људе, уверили се да је сигурније и безбедније у Бејруту него било где у Европи и схватили колико су бесмислене предрасуде које људи имају према овој земљи.

Бејрут је данас модеран град, пун кранова и дизалица, и то негде и јесте крајњи утисак који носим са собом.

За пар година, Бејрут више неће бити исти јер је брзина којом се гради нестварна. Разлог више да га поново посетимо..

Пише: Ивана Ковачевић
Преузето са блога: Моје путовање

  • 3
    Shares

Напиши коментар