Руске „небеске тврђаве“



Руско ваздухопловство се може носити са непријатељем само у локалном рату


У војскама развијених земаља у последње три деценије, је општеприхваћено, да се копнене и поморске операције не могу успешно изводити без претходног постизања надмоћи у ваздуху. Како у том светлу изгледа руско ваздухопловство?

Анализа борбеног састава, снаге и бројног стања руског ратног ваздухопловства у поређењу са другима оставља повољан утисак, наши су, по овим показатељима на другом месту у свету, после Американаца. А пошто је најобимнија попуна борбене технике изведена у последњих седам или осам година, можемо рећи да је руско ваздухопловство једно од најсавременијих. Борбе у Сирији показале су висок квалитет руског оружја и војне опреме, укључујући и одбрану од најсавременијих средстава за електронско извиђање и противелектронско деловање (ЕИ ПЕД) развијених земаља.

Детаљнијом анализом стање више не изгледа тако ружичасто. Према јавнио доступним подацима, бројно стање руског ваздухопловства је 148.000 људи. Постоји око 3.600 различитих типова ваздухоплова у служби, укључујући хеликоптере копнене војске, који су организационо део ваздухопловства, а то је око 1.000 летелица у употреби и још око 1.000 летелица у складиштима. Ваздухопловне снаге САД имају 318.000 људи активног састава и око 69.000 у резерви. Поред тога, око 95.000 људи служи у ваздухопловству америчке Националне гарде*. У наоружању је око 5.600 различитих летелица. Хеликоптери нису укључени у овај број, већ у састав копнене восјке. Дакле, наше ваздухопловство има два пута мање авиона од САД. Међутим, америчко ратно ваздухопловство, како показује искуство ратова и оружаних сукоба, не учествује усамљено у борби против ваздушног непријатеља. Активно им помаже авијација у саставу ратне морнарице. Штавише, при огромној надмоћи америчке морнарице на морима и океанима широм света, палубна авијација на носачима авиона прва наноси ударе по копненим циљевима. То јест, додајемо још 3.700 авиона и хеликоптера. Истовремено, руска поморска авијација не може бити озбиљна помоћ нашим ваздухопловним снагама, она има, према јавно доступним подацима, само око 480 авиона и хеликоптера. То значи да је укупна предност америчког ваздухопловства и његове поморске авијације скоро трострука. Ако томе додамо укупно ваздухопловство земаља НАТО-а у Европи и Јапана, добићемо готово четвороструку предност над нама. Мада захваљујући напорима последњих година, наша авио флотила укључује значајан део најновијих авиона, у чему, Сједињене Државе и друге земље НАТО-а значајно заостају.

Једноставно количинско поређење не може бити основа за одређивање снаге ваздухопловства. Потребно је проценити вероватне облике и методе дејствовања страна у току оружаног сукоба. Главни облик оперативног коришћења ваздухопловних снага САД и НАТО-а је ваздушна офанзивна операција (ВОО), као и ваздушне кампање, чија је главна компонента поново ЕИ ПЕД. На интернету се може наћи могућа верзија ВОО и ЕИ ПЕД војски НАТО-а и САД-а против Русије са западног правца. Судећи према овим подацима, у нападу на нас може дејствовати више од 2.700 борбених авиона тактичке авијације и са носача авиона, око 80 стратешких бомбардера и до две хиљаде крстарећих ракета лансираних из ваздуха и са бродова, као и око хиљаду различитих беспилотних летелица и лажних циљева. Таквој сили, наше ваздухопловство једноставно не може одолети. Због тога, Руска војна доктрина прописује да у случају опасности од уништења наших оружаних снага и губитка суверенитета и територијалног интегритета земље можемо прећи на употребу нуклеарног оружја, како тактичког, тако и стратешког, зарад заустављања агресије. Другим речима, Оружане снаге Руске Федерације ће, укључујући и ваздухопловне снаге, уз употребу конвенционалног оружја деловати у војним сукобима ниског интензитета, као што су погранични и мали оружани сукоби, то јест у локалном рату.

Наше ваздухопловство је димензионисано за локални рат у којем ће се највише користити борбени авиони. И морамо имати на уму да и војно-политичко руководство Сједињених Држава сматра могућим суочавање с Русијом у сукобима који не достижу нуклеарни праг, посебно на територијима трећих земаља. Размера таквог сукоба је локални рат. Процењујући састав ваздухопловних група потребних за такав случај, почећемо од најтеже ситуације за Русију, сукоба са Оружаним снагама САД, земаља НАТО-а и Јапана.

Планови и предвиђања

Искуство претходних локалних ратова показује да су за њихово вођење Сједињене Државе и њихови савезници створили веома моћне ваздухопловне групе. Дакле, против Ирака 1991. године, Сједињене Државе су концентрисале 1.700 борбених авиона, плус приближно исти број хеликоптера за различите намене. У знатно мањем рату против Југославије, НАТО груписање је обухватило око 1.150 летелица, укључујући 650 борбених авиона. За инвазију на Ирак 2003. године, Сједињене Државе и њихови савезници издвојили су више од 1.800 летелица, укључујући 778 борбених авиона, као и око 900 хеликоптера.

Анализа показује да у случају локалног војног сукоба између Русије и Сједињених Америчких Држава и њихових савезника, потоње, узимајући у обзир ограничења наметнута оперативним капацитетом војне инфраструктуре и логистичких и техничких система подршке, могу створити групу од 2.000-2.500 авиона (1.100–1.300 борбених), 1.200 –1.500 хеликоптера и 500–600 беспилотних летелица, а такође може употребити 1.500-2.000 крстарећих ракета током борбених дејстава. Ове снаге ће највероватније бити укључене у ваздушну кампању која може да траје од две или три седмице па до два месеца или више месеци с извођењем неколико ВОО-а. При том је прва ВОО кључна. Њен неуспех да нанесе значајне губитке ваздухопловству вероватно ће одвратити непријатеља од даље ескалације сукоба.

Искуство из прошлих ратова показује да типична ВОО може да траје од три до пет дана и да укључује пет до девет масовних ваздушних и ракетних удара (МВРУ). Свака од њих је такође установљена по типичној шеми, укључујући јединицу за пробој противваздушне одбране (20-45% од укупног броја авиона), ударни (45-70%) и извиђачких (до 10%). Удео ударних авиона у ешалонима може да варира од 25 до 50 посто, у зависности од степена очекиваног противдејствовања непријатеља. Број крстарећих ракета је до 40–50% од укупног броја авиона. Још 30-40 процената дају беспилотне летелице и исто толико лажни циљеви. Ове снаге се углавном користе за уништење система противваздушне одбране и смањење губитка ваздухоплова са посадом.

Главни задаци нашег ваздухопловства у таквом рату биће прекид ВОО и ваздушне кампање у целини, након чега ће уследити уништавање критичних објеката и копнених снага непријатеља, ваздушна подршка руској копненој восјци и подршка дејству других видова руских оружаних снага.

Анализујући искуство решавања проблема противваздушне одбране у Вијетнаму, изградњу система противваздушне одбране за групу оружаних снага Руске Федерације у Сирији, као и у другим сукобима, можемо закључити да ће главни терет решавања одбијања ВОО-а пасти на противваздушне ракетне снаге руских ваздухопловних снага. Истовремено ће далекометни системи (С-400 и С-300) решавати задатке зонске одбране, док ће системи средњег домета („букови“ различитих модификација) и кратког домета (укључујући и ракетни систем „панцир-С“) бранити појединачне објекте. Ловачка авијација преузима на себе задатке маневарске резерве и разбијања најважнијих елемената непријатељског бојевог поретка. Лаки ловачки авиони, како се обично класификују „мигови-29“ различитих модификација, биће укључени у решавање углавном задатака превентивног уништавања непријатељских нападачких група и дезорганизације њихових акција, уништавања авиона из ешалона за пробој противваздушне одбране пре него што стигну до границе домета противрадарских ракета и уништавања крстарећих ракета на путањама лета пре него што стигну до својих циљева. Тешки ловци Су-27, Су-35, Су-30СМ и дугорочно, Су-57 ће морати да се носе са непријатељским отпором и уништавањем удаљених група његовог борбеног поретка – уништавањем најважнијих борбених авиона, пре свега авиона ЕИ ПЕД и „авакса“, бомбардера који носе крстареће ракете пре него што стигну до границе домета ракета, као и праћење дејстава сопствених ударних група и група за подршку током напада на непријатељске аеродроме и уништавање оружја противваздушне одбране. Последња два задатка ће такође имати и бомбардери (фронтовски, дугог домета и стратешки).

Кључни услов за успешно одбијање ВОО-е је стварање радарског поља на свим висинама и обезбеђење његове борбене стабилности. Решење овог задатка требало би да се обезбеди постављањем мреже радарских станица покретних и непокретних, као и организовањем патрола авиона ЕИ ПЕД. Искуство супротстављања ВОО Сједињених Држава и њихових савезника током ратова у Ираку, Југославији, Либији и Сирији указује на високу ефикасност употребе ЕИ ПЕД и квалитетно припремљених и спроведених мера оперативне камуфлаже. Конкретно, током рата 2003. године, ирачке оружане снаге су биле у могућности да осигурају да више од 70 посто погодака коалиције буде по лажним метама, оставивиши тиме без ефекта први МВРУ. У Сирији, ефективно коришћење електронског ратовања, судећи по подацима, омогућило нам је да сведемо број ракетних удара „томахавка“ по аеродрому Шајрат на 59. Због тога ће, присуство ЕИ ПЕД авиона и хеликоптера и постављање таквих објеката на земљи бити предуслов за успешно одбијање удара.

Задаци уништавања критичних објеката и трупа непријатеља, подршка авијацији и обезбеђивање дејствовања других родова војске РФ биће остварени: у тактичкој дубини фронта, углавном јуришним авионима и хеликоптерима, у оперативној дубини фронтовском авијацијом а у оперативно-стратешкој и стратешкој дубини непријатеља авијацијом дугог домета и стратешком авијацијом. Услов за успешно извршење ових задатака је ефикасна обавештајна служба, за чије је вођење потребно формирати одговарајућу групу тактичке, оперативне и стратешке извиђачке авијације.

Из горе наведених примера може се видети да ће поморска компонента непријатељског ваздухопловства бити веома значајна и да може достићи 30-40% од укупног броја летелица са посадом. Крстареће ракете лансиране са бродова у таквим бојевим дејствима, по правилу, се много више користе од крстарећих ракета лансираних из ваздуха. Због тога, пред руским ваздухопловством као најважнији задатак стоји уништавање непријатељске морнаричке групе у садејству са руском морнарицом. Састав непријатељске морнаричке ударне групе може чинити три до шест носача авиона и 40-50 површинских бродова и подморница. Главна ударна снага наше флоте у борби против непријатељских површинских снага морнаричка ракетна авијација (МРА) повучена је из морнарице и пребачена у ваздухопловство. Због тога ће терет борбе пасти на ваздухопловство. Да би се уништила непријатељска група носача авиона, потребно је 70 до 90 авиона Ту-22М3 из далекометне авијације, потребно је најмање 10 до 15 извиђачких авиона и одговарајући број тешких ловаца за одбрану ракетних бомбардера током лета до и у зони борбених дејстава.

Аритметика потребног

Грубе процене показују да би минимални прихватљиви састав наше ваздухопловне групације у таквој ситуацији требало да обухвати 120–160 тешких ловаца (Су-27, Су-35, Су-30 различитих модификација), 200 до 220 лаких ловаца (МиГ-35 и МиГ-29 различитих модификација), 120 до 150 фронтовских ловаца-бомбардера (Су-34), 100 до 120 авиона (Су-25 разних модификација), око 100 Ту-22М3 и до 20 Ту-95МС, Ту-160, 12-15 дивизиона ПВО система далеког домета (С-400 и С-300), 35 до 45 дивизиона ракетних система средњег домета, кратког домета и противваздушне одбране објеката, као и око 200 до 300 хеликоптера за различите сврхе. Међу потребним снагама и опремом за подршку, треба навести 6 до 12 ЕИ ПЕД авиона (А-50, проспективни А-100), 50 до 60 разних авиона и неколико стотина беспилотних летелица, 20 до 30 извиђачких авиона. Укупно, 660 до 770 борбених и 76 до 112 авиона најважнијих видова борбене подршке, који делују у спрези са 50 до 60 дивизиона различитих система противваздушне одбране. Минимална потребна количина крстерћих ракета лансираних из ваздуха (Кс-555, Кс-101) и крстарећих ракета лансираних с палуба бродова (“калибар”) ће бити 400 до 500 комада. У борбеном подручју мора бити створено радарско поље са доњом границом видљивости од најмање 500 метара, што ће обезбедити правовремено откривање главнине непријатељских ваздухоплова са и без посаде (током ВОО-а, највећи број летова одвија се на висинама од 500 метара до висина 10 до 12 км) . Осим тога, ваздухоплови ће бити потребни и за друге врсте подршке.

Приказани тражени састав наше ваздухопловне групе је знатно мањи од оног који би могао укључити наш непријатељ. Слабост наше ваздухопловне компоненте надокнађена је надмоћношћу противваздушног оружја на земљи и њиховим борбеним способностима.

Истовремено, остају (а са почетком таквог сукоба, постају још веће могућности да се непријатељи Русије окористе одвлачењем њених главних снага у неком другом локални рат) и други задаци: контрола ваздухопловне ситуације, стратешко нуклеарно и ненуклеарно одвраћање, одржавање способности ваздухопловних снага да одбијају покушаје агресије из било ког другог правца, а да притом задрже потенцијал ваздухопловних група укључених у покривање граница.

Добија се, према грубим проценама, да би наше ваздухопловство требало да укључује 500 до 600 тешких ловаца и пресретача, 550 до 650 лаких ловаца, 350 до 400 фронтовских бомбардера, 300 до 400 јуришника (са авионима за борбену обуку), 150 до180 авиона великог домета и 80 до 90 стратешких бомбардера, ЕИ ПЕД летелица 35 до 50, авиона за извиђања различитих класа, најмање 150 до 180. Укупно 2000 до 2400. Близу бројности америчког ваздухопловства. Али такви захтеви се не могу сматрати претераним на било који начин, с обзиром да Русија нема поуздане савезнике, за разлику од Сједињених Америчких Држава.

У авијацији копнене војске је пожељно имати до хиљаду борбених авиона, око 300 до 400 борбених и транспортних хеликоптера. Укупно 1.300 до 1.400 летелица. Није то ни тако много, јер авијација америчке копнене војске, има око 2.700 хеликоптера разних намена.

Потребан број противваздушних оружја (свих домета) одређен је у неколико стотина дивизиона различитог домета, намене и ватрене моћи. Овим снагама могуће је створити систем зонске противваздушне и противракетне одбране значајних подручја земље и оружаних снага, као и објектне противваздушне одбране посебно важних објеката државне и војне инфраструктуре.

Ако упоредимо ове захтеве са подацима из јавно доступних извора о техничкој опреми руских ваздухопловних снага, можемо закључити да број тешких ловаца, јуришника, стратешких авиона и борбених хеликоптера приближно одговара процењеним захтевима. Најозбиљнија неравнотежа је у лаким ловцима, далекометним и извиђачким авионима, ЕИ ПЕД авионима, као и транспортним и другим пратећим хеликоптерима. Могуће је да је таква неравнотежа последица чињенице да је војска снабдевана првенствено борбеном техником и оружјима која се могу произвести у сразмерно кратком временском року уз сразмерно ниску цену. Истовремено, сложени и скупи системи, као што су ЕИ ПЕД авиони, као и извиђачки авиони, одлажу се за касније време, посебно због потребе за развојем и производњом напреднијих модела. Генерално, може се рећи да је ситуација у руском ратном ваздухопловству много боља него у другим врстама Оружаних снага Руске Федерације.

*Врста резервног састава по савезним државама САД. У мирнодопским условима национална гарда сваке савезне државе је под заповедништвом гувернера те држава а у ванредном стању или рату врховни заповедник је председник САД-прим.прев

Претходно од истог преводиоца:  У чему је разлика између кинеског гиганта „Хуавеј“ (Huawei) и Министарства индустрије и трговине Руске Федерације и „Роснана“

Аутор: Константин Сивков, заменик председника Руске академије за ракетне и артиљеријске науке, задужен за политику информисања, доктор војних наука
Извор: Небесные бастионы | Еженедельник «Военно-промышленный курьер»  
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић


Напиши коментар