Стапарски ћилим – од традиције до дипломатског поклона


Стапарски ћилим. Фото: РТС

Стапарски ћилим, до почетка двадесетог века био је статусни симбол. У домовима имале су га имућне и угледне породице. Стигао је чак и до двора аустријских царева. Најпознатију бачку рукотоврину данас могуће видети само у музејима. Од недавно, захваљујући сарадњи војвођанских и пиротских удружења која чувају обичаје, постао је и диполиматких поклон Србије.

Удружење „Златне руке Сомборке“ већ десет година окупља Војвођанке које настоје да сачувају препознатљиве мотиве стапарског ћилима и подуче младе да га израђују.

„Тако да су наши ћилими завршили у реукама Путина, у рукама принца Чарлса, отишли су у Аустралију. То нам је био ветар у леђа и подстрек. Ту нам је била аустралијска амбасада и госпођа Фини која више није ту. Она нас је разумела, пратила, помагала и заистан захваљујући њој ми смовде где јесмо“, каже Катарина Дмитрук из Удружења „Златне руке Сомборке“.

Традиционални стапарски чилим израђиван је на разбоју, жене су га ткале у пару. Осим по својим шарама, препознатљив је и по квалитету, израђиван он најбоље вуне. Примерци стари више од века имају немерљиву уметничку вредност, али се на данашњем тржишту уметнина не продају по реланој цени. Све је мање очуваних разбоја за ткање, али и младих који би наследили ту традиционалну вештину израде.

„Знате шта нам треба: млади. Пуно нам требају млади. Млади сада нешто не показују велико интересовање, па је нама главни циљ и главни задатак да их некако привучемо да схвате да корени се морају неговати, да то не замре, јер то је једна лепота која, без обзира на моду, без обзира на неке савремен материјале, мора да остане као неки квалитет који је природни, јер сами смо ми природа и то морамо наставити“, каже Дмитрук.

У сомборском удружењу чувају и друге обичаје: баве се ткањем, везом, осликавањем свиле. На витринама удружења налазе се ручни радови којима Сомборке у земљи и свету представљју аутентичне симболе овог краја. На годишњим скуповима излажу своје радове. Кажу да им недостаје подршка млажих генерација. Вољне су да их подуче.

„Пуно труда, јако много труда, јако много посла, тако да требају руке. Сада су већ године ту. Ја од своје 13-те године хеклам, а сада имам јако пуно година, тако да цео свој живот хеклам, и хеклама сам пуно и тако. То ме држи у животу“, каже Марија Марковић из Удружења „Златне руке Сомборке“.

Фото: РТС

„Некада нас је било више, некада нас је мање. Некада смо имали више мнифестација, сада се то дешава да се све проредило, имамо нашу главну улицу. На тој улици имамо наш штанд. Продајемо, свакаквих смо имали хобија у нашем удружењу“, објашњава чланица Удружења Снежана Топић.

Удружење „Златне руке Сомборке“ окупља чланице из различитих средина, култура и обичаја и религија.

„Тамо смо сви исти и лепо се дружимо, имам рецимо, из Моровића другарицу, имам из Велике Хоче Весну која предивне антерије ради, с сверемна на време се тако испричамо пре ФБ, лепо ми је. Нисам ишла баш свуда где сам и желела, али сам ишла на те наше војвођанске манифестације“, каже Снежана Топић.

Стапарски ћилим налази се на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.

Извор: РТС


Напиши коментар