Тајна Емира Кустурице


Ако неки уметник данас може бити оно што је Кустурица, зар је уметност баш тако небитна, како се ми бранимо правдајући сопствену немоћ?

Мој боравак у Москви у октобру 2008. године, када сам на позив Института за светску књижевност Руске академије наука и представништва Републике Северна Осетија-Аланија, говорио на прослави јубилеја великог руског писца осетинског порекла Гајта Газданова, обележила су три уметника.

Први је свакако велики писац и емигрант у Паризу Гајто Газданов (1903-1971), који је у Србији, захваљујући издању сабраних дела, првом и једином у свету после руског, у преводу Душка и Зорислава Паунковића, стекао велику популарност. Текст који сам написао о њему, одлично прихваћен међу Русима и русистима, омогућио ми је да први пут посетим Москву, а међу студентима којима сам држао предавање на универзитету Ломоносов, Костја, био је и један истински Газдановљев двојник, који, наравно, као ни остали студенти, никада није чуо за овог изузетног писца.

Други уметник који је обележио тај мој боравак био је Јуриј Нечипоренко, оснивач Друштва пријатеља Гајта Газданова, коме је сусрет са делом великог писца заувек променио живот, охрабривши овог врхунског физичара, професора универзитета, да се окрене, сада већ више него успешно, писању књижевности. За овог човека снажног духа и исцељујуће енергије то није билa ствар друштвеног престижа, него прворазредно егзистенцијално питање, питање потраге за најдубљом тајном сопственог бића.

Обећани филм

И, најзад, трећи уметник, и то неко ко тада није био присутан и кога сам касније само једном, формално и службено срео, тако да свакако није имао разлога да ме запамти, али који је ипак обележио ту моју Москву 2008, био је – Емир Кустурица. Кустурица је, чак више од Андрића и Павића, био једини српски уметник за ког су апсолутно сви у Русији чули, и о ком сам морао да говорим, макар и нерадо. Више пута сам писао о тој рецепцији великог редитеља у Русији и међу Русима, и о његовом месту у стварању (транс)идеологије „глобалног Истока“, али о овоме никад нисам писао.

Било је то време када је рат у Јужној Осетији био тек завршен, још су се пушиле рушевине у Цхинвалу. То се итекако осећало и у послаништву Републике Северна Осетија-Аланија, која је конститутивни део Руске Федерације, али то не умањује снажан осећај националног јединства који постоји код припадника овог кавкаског народа. Као Србин, био сам изузетно дочекан – домаћини су доста говорили о нашој сличној историјској судбини, али и финесама нашег заједничког индоевропског порекла. Уверио сам се да у физичком смислу припадници овог народа више личе на Србе него већина Руса (један старији службеник послаништва, на пример, био је као брат близанац Мргуда Радовановића). Можда и не само физичко, него и – рецимо – духовно. Доминантно су православни хришћани, али и Осетини исламске вероисповести укључени су у све структуре друштва и имају снажан осећај националне припадности.

Емир Кустурица са бендом „Но смокинг оркестра“ на наступу у Мексику, 1. децембар 2016. (фото: Промо/Драган Теодоровић Зеко)

Мој домаћин, представник Републике Северна Осетија-Аланија у председништву Руске Федерација, усред срдачног разговора. изражавајући саосећање са Србијом због патњи кроз које је прошла последњих деценија и случаја Косова и Метохије, почиње са дивљењем да прича о Кустурици, поверавајући ми како је контактирао са великим редитељем и како је овај пристао да сними документарни филм о страдању осетинског народа.

Мој руски домаћин ми касније напомиње да би ипак требало да будем опрезан са таквим тврдњама и да их не узимам здраво за готово. Међутим, пар месеци касније, на руским медијима видим вест да је Кустурица наводно заиста прихватио да сними такав филм, као и слику са мојим осетинским домаћинима – једним хришћанином и једним муслиманом, професором универзитета, ког ћу касније срести на једној великој и значајној конференцији у Ставропољу, на руском Северном Кавказу.

Зубарова истина

Ипак, медији касније преносе редитељеву изјаву да он неће снимати такав филм, да је он уметник и да не жели да се сврстава на тај начин. И то нас доводи до другог дела ове московске приче. При повратку у свој привремени московски стан – некада у власништву царског генерала, касније комуналке, а сад већ ко зна шта – заустављам чувени московски необележени такси који, гле случаја, вози баш Грузијац. Представља се као Зураб. Кад је сазнао да сам из Србије, почиње одушевљено да ми прича о сродној судбини српског и грузијског народа и да саосећа са нашим косовским проблемом, правећи паралеле са статусом Осетије и Абхазије у Грузији. С тим што су, како је рекао, њима Руси урадили оно што су нама урадили Американце, и да ми морамо да их разумемо.

Кад је чуо да се још бавим и филмом, одмах ме је питао да ли познајем Кустурицу и тражио неки поуздан контакт како да се допре до њега са предлогом да, ни мање ни више, сними документарни филм о страдању грузијског народа. А мени после тога ђаво не да мира и урадим оно што се на ради – уместо дипломатског, у мени проради списатељски, неко би рекао и интригантски инстинкт, и ја кажем да сам из поузданих извора (не кажем којих, а камоли где сам пре тога био) сазнао да је Кустурици понуђено да сними филм у прилог Осетије.

Зураб почиње да урла, псује на грузијском, лупа по волану; мислио сам да ћемо се слупати у московској гужви. Али вешт је Зураб, смирује се и даје ми свој број телефона, да га некако проследим великом редитељу, а он ће га повезати са грузијским удружењем филмских редитеља, који ће му објаснити право стање ствари, како не би подлегао руској пропаганди. И касније, заиста, на вест да је Кустурица прихватио да снима филм о Осетији, најбурније реагују у Грузији и баш у грузијском удружењу филмских уметника, са поруком отприлике каква је била и Зурабова – дођи и види.

У средишту кључних процеса

Кустурица, као што знамо, није снимио такав филм, а Грузијци су добили Ренија Харлина, да сними свој најлошији филм у животу, са све Ендијем Гарсијом у улози Саакашвилија. Наш редитељ је касније снимио неке друге филмове, у којима се свакако јасно, ако не идеолошки а оно трансидеолошки, цивилизацијски одредио, потврђујући свој статус иконе глобалног Истока, а неки би рекли пуког пропагандисте. Без, додуше, јасног одговора на питање „пропагандисте – чега тачно?“

Одговорност уметника је велика, а Кустуричин случај свакако јединствен, епохалан. У глобалном смислу, он је најрелевантнији филмски аутор епохе, који се хтео-не хтео налази у средишту кључних процеса који је обележавају. Волели ми или не волели његове филмове, естетику, поетику, политику…

То све није битно, тим пре што је гнев (или макар збуњеност) многих када је Кустурица у питању, у основи став према некоме ко је видео даље и смео више када то није било нимало пожељно. Он није ишао уходаним и сигурним путем, али је постигао далеко више од оних који јесу. Он је био довољно сигуран у себе да има снаге за саморефлексију, некада врло болну и самокритичну, на шта они који су ишли уходаним стазама никада нису ни помислили.

Он се, да одговоримо на актуелне речи америчког амбасадора Скота, није плашио да буде „на погрешој страни историје“, онако како је та историја тумачена од једне – али одавно већ не и једине – светске силе, али и читаве једне – неспорно и даље доминантне – цивилизацијске парадигме.

И најважније – ако неки уметник може бити оно што је данас Кустурица – и, извините ме, управо као уметник! – зар је уметност баш тако небитна у данашњем времену, како се ми кукавни бранимо, правдајући сопствену немоћ?

Аутор: Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард

Напиши коментар