Kако је у последњем тренутку спречена побуна против кнеза Александра Карађорђевића


Средином пете деценије 19. века књаз Александар Карађорђевић и уставобранитељи учврстили су своју владавину. Књаз Милош Обреновић абдицирао је 1839. године, његов син Михаило протеран је три године касније, а уставобранитељи су, заклињући се у Устав и законе, створили прилично јаку полицајну државу.

Ударна песница режима и најмоћнији уставобранитељ, Тома Вучић Перишић, пуст, свиреп и нагао, није се либио да се најокрутније обрачунава с било ким ко би макар помислио да их оспорава . Посебно с присталицама Обреновића, којих је био приличан број. Њих су помагали из иностранства, одакле су роварила чак четворица Обреновића: Милош, син му Михаило и браћа Јеврем и Јован.

Нису оскудевали у новцу, а нису ни жалили да га троше, све не би ли на било који начин срушили кнеза Александра и вратили се да господаре Србијом. Откриване су завере, једна за другом. Оне које нису откривене на време, прерастале су у буне.

Тако је почетком октобра 1844. године једва угушена Катанска буна. Повео ју је Стојан Јовановић Цукић, са свега тридесетак катана (коњаника). Војска му је за свега неколико дана нарасла на више од хиљаду људи, заузео је Шабац и Лозницу, па је кренуо на Ваљево. У последњем тренутку, на тридесетак километара од града, Цукићеве трупе разбила је војска под командом проте Матеје Ненадовића. Побуњенике су ловили по планинама и јаругама као зечеве.

Сурово је кажњавао господар Вучић. Већину је лично испитивао, а начинима извршења казни, најчешће смртних, били би задивљени и најокрутнији Турци из протеклих векова. Земља се смирила, макар на неко време, али су уставобранитељи били свесни да је то само затишје. Једна буна је пропала, али се Обреновићи неће смирити тек тако.

Тајни агенти на делу

Знало се да је жариште незадовољних избеглица у Влашкој. Тамо су се окупљали на имањима кнеза Милоша и његових политичких и пословних пријатеља браће Германи. Зато је Илија Гарашанин, попечитељ (министар) внутрених дела, дошао на одличну замисао. Ваљало би да се у Влашку, у та змијска легла, пошаље неко ко ће да дојављује шта су Обреновићи наумили. Заправо, на којој завери управо раде. То је био предуслов да се противдржавно деловање сасече у корену. Само, како да поверљиво уво дође до неког од имања, а да га после дан или два не нађу у неком јарку, расцопане главе или са сечивом међу плећкама?

Гарашанин је посао поверио једном од својих тајних агената. Оних за које нико живи не би рекао да раде за попечитељство, чак ни њихови најближи. Има да оде у Влашку, па тамо како год уме нађе посао на Милошевом или Јевремовом имању. Има само један задатак. Мораће да мотри на људе, да по сваку цену дозна шта спремају, а ако му се било шта учини озбиљним, о томе хитно да обавести власти у Београду. Веза му је био посланик у Букурешту. Природно, обавештајац ће своја политичка мишљења привидно да усклађује с мишљењима обреновићеваца, како се не би открио.

Тако је већ почетком 1846. године на столу кнеза Александра освануо извештај Гарашанина. Како наводи Владимир Стојанчевић у својој расправи „Једна обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846. године”, у допису је стајало да је један поуздан човек у Влашкој известио да се нека тајна „приготовленија” тамо чине ради „произведенија” једног немира, како у Бугарској, тако и у Србији. Већ су одређена и места, где се налази спремљена муниција и оружје. Посебно је опасно што се ради о људима који су већ дизали буне.

Ту се мислило на Милојеву буну из 1841. године, на просторима данашње југоисточне Србије и пограничним деловима Бугарске. Људи су, дакле, већ искусни у таквим работама, а да све буде горе, у Букурешту се налазило и четрдесет бећара под оружјем, уз мање групе око Крајове и неким местима у Бугарској, око Видина. И сви су они били спремни да на наређење Обреновића упадну преко границе у Србију и подигну народ на нову буну.

Агент је дојавио и правац наступања побуњеника. Прво да се крене на Гургусовац (данашњи Књажевац), како би се ослободили затвореници из чувене куле. Тамо би се успоставила и веза са „бугарским” устаницима с југа, из нишко-лесковачког и пиротског краја. Потом би се створила таква гужва да би велике силе биле принуђене да реагују, и то тако што би уставобранитеље приморале да одступе.

Признање и праћење

Два месеца касније стигао је и нови извештај, овог пута из Алексинца. Говорио је о везама српских грађана са завереницима у нишко-лесковачком крају. У завери су учествовали и неки погранични органи. Везу између њих и оних с турске стране границе одржавао је извесни Мирча Стојановић, житељ јагодински, заједно са своја два сина. Старији Јованча Мирчић већ је одраније био познат органима гоњења као избеглица обреновићевац, док се млађи Димитрије бавио трговином са Нишом, а познато је да је то одличан параван за противдржавне послове. Стигла је и вест да је кнез Милош приспео из Беча у Влашку и да само чека повољан тренутак да са сином Михаилом и руском војском пређе у Видин и одатле удари на Гургусовац и даље. Књаз је ширио вести да је и Порта (турска влада) пристала на овај подухват, па је ствар свршена.

Зато је српска влада хитно тражила на Порти да мало „притегне” своје поданике, да их заустави у шврљањима преко границе. А да Јованчу Мирчића, ако је икако могуће, изруче српским властима.

Овај је од 1842. године био у Цариграду, као практикант алексиначког ђумрука (царине). Тамо га је послала влада да научи грчки и турски језик. Међутим, Јованчи није требало дуго да се ухвати обреновићеваца. Турска полиција потражила га је по Цариграду, али је он некако успео да утекне у Смирну.

Посредством Милошевих канала и веза брзо се обрео у Бечу. Тамо су га представили протераном књазу, који је за Јованчу имао посебан задатак. Тајни, разуме се. Требало је да оде у Румелију (турски назив за западни део Османског царства) и испита право стање хришћана и њихово расположење за дизање једног општег устанка против Турака.

Мирчић се примио посла, па се преко Босне и Новог Пазара запутио у Приштину, Врање, Скопље, Велес, Солун, Серез, Штип, Ђаковицу. Све је радио под плаштом трговине и склапања нових веза с ондашњим трговцима. Свуда је запазио турски зулум и јављао је кнезу да је народ спреман за устанак. А када је ово опослио, добио је нови задатак. Да пређе у Србију, ради почетка побуне против уставобранитеља.

Јованча Мирчић прешао је у Србију из Аустрије, преко Митровице и Шапца. Стигао је у Београд, где је убрзо некоме постао сумњив. Следствено томе, ухапшен је. У полицији су дуго испитивали Петра Михаиловића Серезлију, што му је било лажно име. Гарашанин је наслућивао да има неког важног у рукама и ћелији, али од сумњи ништа више није имао. И био је готов да Серезлију пусти, када се он сломио пред истражитељима. Признао је ко је и, најважније, зашто је дошао у Србију. Под привидом подизања општег устанка против Турака у неослобођеним крајевима, имао је да подигне и буну против режима у Србији. Само, помагаче није тако лако открио.

Гарашанину то није било ни потребно. Када је коначно добио признање о правом идентитету, сетио се о чијем се сину ради. А попечитељ је иначе био познат по томе што је између појава, људи и догађаја изналазио везе и међусобне утицаје, све оно што им је могло дати обележје заједничког рада на рушењу законите владе у Србији. Мирча Стојановић био је окарактерисан као смутљивац, стари лични и пословни пријатељ кнеза Милоша, човек који је вазда нешто роварио против власти. Ако његов син долази преко Саве да подбуњује народ, ни Мирча није изван тога. Зато је Гарашанин дао да се стари обреновићевац непрестано уходи.

Улога Симе Баруџије

Првих месец дана ухођење није дало никакве резултате. Доушници су јављали да Мирча води своје уобичајене трговачке послове, да путује по Србији, али да се ретко састаје с неким познатим противдржавним елементима. Укратко, један обичан трговачки живот. Гарашанин је тада наредио да се присмотра прошири. Ваља уходити и Мирчине блиске пријатеље, поготово оне за које се зна да су истомишљеници.

Сада су већ извештаји почели да се множе. Одасвуд су се јављали агенти. Те да Мирча непосредно агитује у свом, Јагодинском округу, те да преко оних пријатеља ровари у Ћупријском, Крушевачком и Алексиначком округу, посебно међу нишко-лесковачким избеглицама, којих је било онолико после устанка из 1841. године. А главни сарадник тамо био му је Сима Симча Михаиловић, који је, гле чуда, баруџија, мајстор за справљање барута. Запажено је и да је крајем маја Мирча често обилазио села Јагодинског округа и Крагујевачке Лепенице, тобож послом. Жбири су јављали да је причао да ће ускоро да буде буне, и да се спремају:

– Тодоре, биће скоро буна, но ти твоју пушку добро чувај и буди готов када те позовем!

Од утицајних пријатеља тражио је да, када их позове, поведу што већи број сељака. Мирча је чак унапредио неке кметове у вође побуне и предводнике сељачких одреда.

Гарашанин је пред собом имао сасвим довољно података да повеже конце завере и готове побуне одређене за ноћ између 2. и 3. јуна. Побуњеници су хтели да нападну јагодинско окружно начелство, па да крену на Крагујевац. Тамо би отели топове, па право на Чачак , после чега би се Ужички и Руднички округ сам подигао на буну. Сам датум је паметно изабран, пошто су тог дана сви окружни начелници имали да буду на реферисању у Београду. Похапсили би све чиновнике, полицајце побили. То би народу ставило на знање да се не играју. Истовремено, дигли би се и Ћуприја, Пожаревац, Крагујевац. Главна ударна снага за напад на Јагодину била је скупина од 150 сељака из Багрдана, које је требало да доведе кмет Милинко Павловић. Њима би се придружило још неколико стотина сељака из других села. Само, недостајао је један податак. Где и када се скупљају?

Баш зато Гарашанин није хтео да се коцка. Издао је наређење да се хитно похапсе све познате бунџије, од Мирче до оног Милинка. Таман што су им спремили букагије и мемљиве ћелије у гургусовачкој кули, стан и храну о државном трошку, јављено је да ови као да су у земљу пропали. Побегли су пратњи и нестали. Попечитељ је могао само да се нада најбољем и да надлештва напуни поверљивим људима.

Велики облак прашине

За то време, завереници су добили последња наређења. Мирча их је окупио и изложио план. Око поноћи има да се скупе на Липару, брду код Јагодине. Кметови да доведу сељаке, па да се сјуре у варош и на препад заузму надлештва. Кметови су прихватили наређење и разишли се.

Поменути Милинко Павловић и још један кмет нису пак кренули ка својим сељацима. У страху од онога шта су направили, и шта се спремају да направе, одјурили су право у Крагујевац. Тамо су властима пријавили читав план завере, заједно с кључним податком: када и одакле се креће. Начелник Гружанског среза није имао када да обавештава Београд и чека помоћ, већ је с педесет коњаника кренуо право на Липар, у пуном галопу.

Тамо је око пола ноћи чекао Мирча Стојановић. Било је ту још неколико главних завереника. Осматрали су, гледали, очекивали кметове и сељаке. Пролазио је сат за сатом, а њих нигде. Негде пред зору схватили су да од напада нема ништа, а у даљини су видели и велики облак прашине. Није било сумње, приближавала се велика група коњаника. Како сељаци иду пешице, то може да значи само једно. Откривени су, ови иду на њих. Мирча је отпустио пратиоце, па се сам упутио према Морави. Намерио је да види шта је било с Милинком. У његовој кући га је и нашла потера, после свега неколико сати. У букагијама су га дотерали у Крагујевац, да би убрзо под тврдом стражом био пребачен у Београд, заједно с још тушта и тма сељака које је потера успут покупила.

Пред специјалном истражном комисијом Мирча је брзо одао све учеснике несуђене побуне. Више од четрдесет њих нашло се пред Београдским варошким судом. Мирча Стојановић, као коловођа, осуђен је на смрт стрељањем и бацањем на точак. Остали су добили вишедеценијске казне, што и није било далеко од оне смртне.

Пресуда је извршена на „три четврт сата” од Јагодине, поред Цариградског друма. Мирча је убијен из пушака и бачен на точак, док се тело не распадне.

Умало успела Мирчина буна је, у неку руку, пренула уставобранитељски режим. Схватили су да нема опуштања, а камоли попуштања. Опозиција је практично искорењена, огњем, мачем и батинама, али је остала стална бојазан од Обреновића из избеглиштва. Убрзо ће се испоставити, потпуно основана.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник


Напиши коментар